„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 05. мај 2010.

Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.


Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”


Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Нема коментара: