„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 01. август 2009.

Плава узбуна! или радости социјалистичке медицине

Нису само невладнички часописи заинтересовани за предложену реформу здравства у САД; мислим да занимање за ову тему није толико везано за Америку или Императора Б. Хусеина Обаму, колико за идеју наслеђену из времена СФРЈ да је лекарска нега ”људско право” и треба да буде бесплатна. Баш као и школовање, уосталом. И свако мора да има кров над главом и пристојну зараду. Али људи који тако мисле никако да објасне како ће онда да за живот зарађују доктори, учитељи, грађевинари... Чим нешто захтева туђи рад, то не може никако да буде ”право”.

Уместо сад да објашњавам све проблеме социјализоване медицине, пустићу да то уради моја пријатељица Илана Мерсер (оригинални текст је објављен 31. јула):

”Плава узбуна, интензивна нега! Плава узбуна, интензивна нега!”

Када се преко болничких звучника заорила Плава узбуна, мој супруг и ја одмах смо знали да се ради о нашој Ники. Било је 11 увече. Болнички ходници су били празни. Само је једна операциона сала била у употреби - њена. Дежурни су дотрчали, вукући са собом колица са опремом за оживљавање.

Срце ми је стало. Моја 12-годишња кћерка је престала да дише током операције!

Раније тог јутра је сломила руку, клижући се низ једну падину са пријатељицама. Дошла је кући са руком замотаном у капут, и стајала скрушено на вратима. Плашила се да ћемо бити љути, јер нам је слагала куда иде и играла се, уместо да учи. Нисмо ни знали колико је била храбра...

Када је, много сати касније, лекар рендгенски сликао руку наше Ники, испоставило се да су и подлактица и надлактица биле потпуно сломљене, са комадићима који су извиривали кроз кожу. А она није ни заплакала.

Похитали смо с њом у болницу, где смо мислили да ће одмах да је приме. Били смо свежи имигранти у Канади, и то је био наш први сусрет са државном медицином. У Јужној Африци, одакле смо дошли, медицина је била приватан, профитабилан и живахан сектор. Престижна, цењена и исплатива каријера привлачила је крем дипломаца одличних медицинских школа, а релативно отворен приступ медицинској професији обезбедио је довољан број лекара за све. (Овако је било некад; сада је и та професија оболела од малигног тумора политичке подобности, до те мере да јужноафричке медицинске школе више нису међународно признате.)

Породични лекар који би долазио у кућне посете заузимао је место од поштовања у овом систему. На хитне позиве одговарао је дежурни, а не аутоматска секретарица. Они који нису имали осигурање, могли су да се договоре са лекаром и плаћају на рате ако треба.

Задовољни послом, доктори код којих сам се лечила често су волонтирали. Једном месечно, наш педијатар би отишао у ”буш” (дивљину) да бесплатно лечи сиромашну децу. Један специјалиста је без наплате хируршки исправљао зечије усне.

Многи од ових врхунских лекара стажирали би у британској државној медицинској служби (НХС). По њиховим речима, НХС лекари су углавном били дипломци пакистанских школа. Студенти на Оксфорду или Кембриџу нису хтели да проведу каријеру као бедно плаћени кадар сиромашних државних болница.

Ники је рођена у приватној јужноафричкој болници са најмодернијом опремом, која уопште није била ван домашаја младе породице средњих примања. А сада је седела на тврдој и офуцаној клупи, превијајући се од ужасних болова док су је без имало саосећања посматрали равнодушни медицинари у канадској државној болници.

У пријемној служби није било ни трага било каквим медицинским приоритетима. Испред нас су надуго и нашироко испитивали жену која се жалила на главобољу. Ни њој ни лекарима се није претерано журило. Поред нас је било неколико уморних душа са благом кијавицом. Њих су прегледали. Ми смо чекали.

И чекали.

Будући да је здравство било ”бесплатно”, и лекарима и пацијентима је било свеједно. Никоме није падало на памет да раздвоји хитне случајеве од доконих беспосличара. Да ствари буду још горе, рецепционери и дежурне сестре су били равнодушни до окрутности.

Седели смо сатима. Свако мало бих устала и покушала да потражим лек за дете са сломљеном руком. Дочекали би ме хладно и безобразно. После два сата чекања, Ники је коначно почела тихо да плаче. Само су нас гледали. Коначно су нас прозвали - да испунимо подугачак формулар. Тек сам тада схватила шта им је на памети. Пре него што престане здравствено злостављање, морају да провере је ли било злостављања детета. Болнички бирократа нас је испитивао јесмо ли ми својој кћерки сломили руку!

Потом су је оставили на колицима, да бисмо чекали још једну вечност док нисмо коначно дошли на ред за рендгенски преглед уништене руке. Уморни млади хирург нам је тада објаснио о каквој се тешкој повреди ради. Гипс неће помоћи; Ники мора на операцију још вечерас. Када, није могао да нам каже. Неспособна сестра почела је да јој боде руку, тражећи вену. Позлило ми је док сам гледала како је онако сломљену и отечену мрцвари. Док сам се опорављала пред вратима, мој супруг је држао стражу. Тек кад су позвали нову сестру успели су да је прикаче на морфијумску инфузију. На којој је остала неколико сати, све до операције.

После Плаве узбуне, болница је организовала брзу истрагу о узроцима. Сасвим згодно, нису установили ништа конкретно. Душебрижници канадског здравства покушали су да ме убеде да је Ники негативно реаговала на неку од хемикалија у анестезији.

Десет година после, када је требало да вади умњаке, Ники је на то већ заборавила - али ја сам итекако памтила замало смртоносну авантуру са анестезијом. Међутим, амерички орално-максилофацијални хирург јој је спокојно дао анестезију у својој уређеној ординацији (платили смо из сопственог џепа; уштедели смо за операцију уместо да идемо на одмор). Чим смо му испричали шта се тада десило, знао је тачно у чему је био проблем. Тек тада смо сазнали, од слободног америчког лекара у приватној пракси, шта се десило тог страшног дана.

Део траљаве неге коју су пружили Ники била је инфузија морфијума. Али морфијум код мале деце зауставља дисајне путеве. Када се на то надовезала општа анестезија, после вишесатне инфузије морфијума, Ники је престала да дише, дабоме.

Зашто на ову епизоду гледам као типичан дан у животу пацијента заробљеног у државном здравственом систему?

Као што рече један мудрац, ”Власт опије и најбоље срце, као вино најјачу главу. Нико није довољно добар, ни довољно мудар, да му се повери неограничена власт.” Осим, ваљда, Обаме, шта ли?

Неограничена власт иде руку под руку са безосећајном, окрутном и насилном бирократијом.

У Америци, опсесија тужбама је створила климу дефанзивне медицине. Али у земљама где постоји ”јавно здравство” сва одговорност је колективна. Лекар који немаром изазове Плаву узбуну или превише засече скалпелом, не мора да страхује од казне. Да сам тужила болницу, трошак лекарске неспособности би платили коматозни канадски порески обвезници.

Да будем фер према лекарима који су се трудили да помогну Ники, већина је знала шта раде. Али сви су били заробљеници професионалног гулага у ком су им плате зависиле од синдикалног уговора, уместо од успеха у лечењу (што би био случај у приватној пракси).

Хирург који је зашрафио кости наше несрећне кћери за своју вештину и труд награђен је додатним послом - али без додатне плате. Медицинари попут њега свакодневно гледају како неспособни медиокритети долазе на положаје за које нису способни, док проблематичне болнице бивају награђене додатним средствима. То је перверзна наопака мотивација свих државних служби: неуспех се увек награђује. За излажење на крај са препуним чекаоницама, ови логорски медицинари имају на располагању само застарелу опрему и лекове, да би на крају дана добили замрзнуту плату.

Сви лекари раде за једно те исто ”предузеће”. Другог избора нема, ни јавног ни приватног. Ако се зажеле слободе, морају да пребегну у Америку.

Ускоро више неће моћи ни то.

(превео С.С.)

2 коментара:

Witch-king of Angmar је рекао...

Уме Илана Мерсер много боље од овог. Имам доста замерки на ову њену колумну, написаћу нешто о томе на својим блоговима.

Gray Falcon је рекао...

Видео сам. Слажем се у општем смислу да нема универзалног рецепта; какво друштво, такви и лекари. Али опет, Илана је имала искуства са лекарима у Јужној Африци, Израелу, САД и Канади. Сви проблеми канадског здравства које она описује важе и за нашу социјализовану медицину; Канађани имају више пара, али то је отприлике једина разлика. Ја имам неке личне хорор-приче из америчке медицине, где ми се некад чини да имам посла са манијацима који би само да оперишу и преписују скупе (и убитачне) лекове. Али и амерички систем је полу-државни...