Невлада у офанзиви

Први знаци организованог отпора пројекту стварања ”ЕУрограђаније” (пошто је сам појам ”Србија” агресорски, геноцидан, фашистички и империјалистички, је ли), изгледа да су изазвали праву правцату панику у редовима невладничке камариле. То што су кварни до сржи не значи ни да су слепи ни да су имбецилни; вероватно је и њима јасно да им главни спонзор тетура на стакленим ногама, и да време у њиховом пешчанику неповратно цури.

Тако је средином маја рој ”невладиних” организација са територије бивше СФРЈ одлучио да захтева (!) од држава наследница СФРЈ да оснују некакву регионалну комисију за ”утврђивање чињеница” о ратним злочинима. Није да су се, ето, састали сви силни фондови, одбори, комитети и иницијативе, па одлучили да удруженим снагама створе тај ”РЕКОМ,” него хоће да то ураде државе. У супротном... шта? Гађаће их саопштењима?

Сурова истина је, међутим, да ове ”невладине” организације у ствари раде за исту централу која контролише и владе широм Балкана. Тако само изгледа да невладници предводе државну политику, а у ствари су тек један од гласова у хору који пева како Империја свира.

Некако у исто време са невладничком Конференцијом у Бечићима, у Србији је брже-боље предложен и усвојен (без неке посебне расправе) Закон о забрани свега што се невладницима не допада. Овим је, између осталог, нарушен и уставни поредак, пошто је судску функцију преузела извршна власт, опуномоћењем министра унутрашњих дела да изриче забране деловања организација које - по његовој процени, шта ли - потпадају под овај закон. Али кога још брига за уставни поредак? Закони су за обични народ, не важе они за власт. Баш као и у време оног ”народног режима.”

Следећи корак Невладе је био предлог закона о ”децентрализацији” који Србију дели на седам регија - тј. пет нових покрајина, поред Војводине и окупираног Космета. Ово се правда некаквим ЕУропским стандардима и демократијом, али ни с једним ни са другим нема везе. Ради се о природном наставку политике поделе Србије, која датира још од 1945. Тада је режим убеђен да само са слабом Србијом може да задржи власт у Југославији прво свео Србију на границе које је имала под окупацијом, а онда створио ”аутономне покрајине” Војводину и Косово. Уместо да укину ту наметнуту и обесмишљену поделу, деформатори (од ”демократски реформатори”) је сада проширују и ”војводинизују” Србију.

За то време, и даље се ради на усвајању некаквог статута или основног закона или чега већ који би регулисао овлаштења Војводине. Из предложене ”регионализације” произилази да би и све друге ”регије” требало да имају једнака овлаштења - ако не, онда ће их сигурно врло брзо и тражити. Ко зна, можда се чак позову на преседан ”независне државе Косово” - ако може једна од ”регија”, што не би могле и остале? Што рече један коментатор, ово је ”руски рулет на српски начин,” пиштољем са седам метака. ”Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.”

Најновије (нажалост не и последње) у низу непочинстава стиже путем Тужилаштва за ратне злочине, које је недавно обзнанило да ће да кривично гони новинаре који су деведесетих ”хушкали” на злодела. Ваљда зато што су успешно привели правди Насера Орића, Агима Чекуа, Тачија, Харадинаја, кога ли већ?

У томе ће им помагати ”стручна група” од пет ”новинара,” чији се идентитет крије. Будући да Тужилаштво има стопостотну подршку НВО која себе назива ”Независно удружење новинара Србије,” сасвим је могуће да се међу анонимним иследницима нађу перјанице невладничког ”новинарства” попут рецимо Петра Луковића или војвођанског сепаратисте Динка Грухоњића.

Свашта се нешто може у Србији када си невладник, ”новинар”, тужилац... а шта када си Србин? Ово мислим да најбоље објашњава недавни коментар Миодрага Зарковића:

”...у Србији 2009, у којој Тужилаштво за ратне злочине истражује српске медије, НУНС то поздравља, Зоран Остојић јавно тврди да је ЛДП поставио смену Тијанића као политички услов, Чеда Јовановић малтретира саобраћајну патролу и судски прогони дневне листове, косовско Поморавље нема струју, "Слободна Војводина" позива Бојана Пајтића на устанак против Београда, нико не одговара за смрт Ранка Панића, заменик министра културе не сме да коментарише нову поставку јасеновачког музеја јер је није видео уживо, а војни министар изјављује да у војни савез који нас је бомбардовао можемо да уђемо КАДА (а не АКО) будемо желели, Србин не може ништа!”

Ово последње је можда мало непрецизно. Наиме, Србину ништа није дозвољено, али то не значи да нема избора. Невладници, који сваким даном сужавају дијапазон речи и дела којима човек може да им се супротстави, ваљда нису свесни да ако тој тихој и уморној већини Срба одузму све опције, увек остаје она последња: пушку, па у шуму. У ком случају неће бити ни тихи, ни уморни, а ни посебно толерантни.

Убеђен сам да је ова свеопшта офанзива резултат панике у редовима невладника, јер су осетили да по први пут од ”октобарске револуције” постоји озбиљна и артикулисана опозиција њиховим намерама. Не говорим о политичкој опозицији - с њом лако могу да изађу на крај - већ о стварној, народној, органској, истински невладиној (тј. оној која не ради за рачун ниједне владе, а поготово не туђе) опозицији, оличеној у НСПМ, Видовдану, Дверима, Српској мрежи...

Не жури се, дакле, само Империји већ и њеним агентима на терену. А не би им се журило да су заиста онолико сигурни у своју коначну и неопозиву победу колико ричу на сав глас кад год стигну.