Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.

 „А un solo disparo“

Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

Навијачи у посредном рату

За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“, или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника - мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.

Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахране једног бојовника хунте, с питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“

Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте, бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудо-историјске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса - с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после 2. светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха...

Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску Империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Око Соколово, бр. 133

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?

Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.

Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.

Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.

Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.

Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?

Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.

И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко

А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)

Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.

- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.

Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

Новоруска зора

Без коментара

via Colonel Cassad

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш

Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014

[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.

Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."

илустрација: еБritić

Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.

Др. Мирослав Свирчевић, 1970-2014

Доктор Мирослав Свирчевић, историчар, балканолог и велики борац за слободу и правду, умро је синоћ изненада. Имао је 44 године.

Др. Мирослав Свирчевић (via Facebook)

Био је познавалац политичких система у Енглеској (магистериј), Србији и Бугарској (докторат). Чињенично је оповргавао антисрпску пропаганду и упозоравао на мешање спољних сила у судбину Срба. Радио је у Балканолошком институту САНУ, а његове текстове преносили су многи родољубиви српски медији - укључујући и Сокола и Институт Рајс).

Жалим што се нисмо срели у пар наврата кад смо се затекли на истим меридијанима, иако смо се често дописивали и консултовали. Жалим што је отишао пре него што имао прилику да на конференцији у Санкт Петерсбургу идућег месеца представи рад о стварању Југославије. Али највише ми је жао што није дочекао слободу за коју се срчано борио.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

Замка руских санкција

Јутрос је објављен руски одговор на „санкције“ Империје: забрана увоза хране из држава које учествују у америчкој кампањи против руских појединаца и предузећа.

Неки већ у овоме виде могућност зараде за ратаре из Србије. Нажалост, то је мало вероватно. Чак и да мајске поплаве нису уништиле усеве и сточни фонд - а јесу - пољопривредна инфраструктура Србије је скоро потпуно уништена дугогодишњом политиком власти и увозничког лобија. Ако и има неких вишкова који би се евентуално могли извозити, за то просто не постоји инфрастуктура, јер се пољопривредним производима још увек тргује кроз архаичну институцију државног „откупа“.

Да све буде још горе, нема разлога да Русија верује проивођачима хране из Србије. Јесмо ли заборавили на јунску аферу са кварним прасићима, који су извожени као српски а у ствари је била реч о месу из ЕУ којем је истекао рок трајања? Или на аферу са шећером из 2004, када је лоби повезан са ДОСманлијама извозио наводно српски - а у ствари увезени па препаковани - шећер у ЕУ ? Нису Руси веверице, па да не знају с ким имају посла - барем кад је реч о властима. Народ, то је већ друга прича.

Тужна и ружна је чињеница да квислиншки култ и државно дно чине све да привредну сарадњу Србије и Русије или онемогуће, или њене плодове преусмере у сопствене џепове. Знајући како раде, и на каква су непочинства спремни, не би ме нимало изненадило да ускоро не дође до још једног скандала са неисправном, црвљивом или отровном „српском“ храном упућеном пут Русије. А ако после тога Москва у самоодбрани укине трговинске повластице Србији, као непоузданом и лажљивом партнеру, култисти ће то једва дочекати, вриштећи да је ето „Русија увела санкције Србији“ и тиме правдати своју политику улизиштва и подаништва Атлантској Империји.

Да не кажете после да нисте знали, или да вас нико није упозорио.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):

Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.

Заједно... за мир који долази

(или гледајте на YouTube)

Свуд испод нас муње сијевају

Око Соколово, бр. 128

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Можда је то испуњење чувене доскочице Семјуела Џонсона да „спознаја да ће вас ускоро обесити дивно утиче на концентрацију“, тек протекле седмице као да се у србосфери писало више и умније него у последњих пар месеци.

Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.

За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.

Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.

А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.

Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...

Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.

Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део, 2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.

На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:

„...понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.“

Паметном доста.

За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...

Исправљање историјске неправде

Говор Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације, на откривању споменика руским војницима из I светског рата у комплексу Поклонаја Гора код Москве, првог августа 2014. 

Руски оригинал овде. Превод и обрада: Сиви Соко

Споменик борцима 1. светског рата, Поклонаја гора, Москва (Kremlin.ru)

Уважени пријатељи!

Пре тачно једног века, Русија је била приморана да ступи у Први светски рат. Данас ми откривамо споменик њеним херојима - руским војницима и официрима. Откривамо га на месту које чува захвалну успомену на ратну славу Русије и свих који су током историје наше државе бранили њену независност, достојанство и слободу.

Своје заслужено место данас овде заузимају војник Првог светског рата и његови ратни другови. Многи од њих борили су се касније и у Великом отаџбинском рату. Ови прекаљени ветерани надахнули су на подвиге младе војнике, предали им традицију ратног другарства, братства и војничке части.

Велику улогу у духовном расту нашег народа имале су тада вредности руске армије и херојско искуство генерације Првог светског рата. Њих је запало не само сурово искушење првог глобалног сукоба, већ и раскол у историји Русије учињен револуционарним превратом и братоубилачким грађанским ратом.

Њихови подвизи и жртве у име Русије дуго година су били осуђени на заборав. А сам Први светски рат, који цео свет назива Великим, био је избрисан из наше историје и назван просто „империјалистичким“. 

Меко Срце

Отиш'о је мали Лаза

(Марко Сомборац, "Blic")

Добар дечко, моја маза
Ја сам човек меког срца
Нека народ само грца.

Оранице наше плодне
За поклон су много згодне
Поклон је то за мог брата
Из Арапских Емирата.

Волим лажне докторате
Услов су за добре плате
Најбоља је моја шала
Борба против криминала

Ма какав бре ултиматум
Ултиматум -  то је Датум
Он је битан  и Европа
А Србија нек'  је тропа.

Скупља струја, мање плате
Полицајци ће да млате
Ал' за два-три, чет'ри века
Будућност вас боља чека.

Ту су Рузвелт, а и Вебер
Да потврде – нисам кедер
Сом се добро пеца бућком
А народ се пеца мућком.

Кише, суше и поплаве
Већ се сутра забораве
Ал'  човека срца мека
Памтићете сви довека.

(Љубиша Спасојевић, јул 2014)

Људи трпе, а жене наричу

Око Соколово, бр. 127

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Данас је стогодишњица аустроугарске објаве рата Србији (тј. почетка 1. светског рата) и рамазански бајрам за муслиманске вернике. У Гази бесни рат Хамаса и Израела, у којем би и једни и други да буду час Србија, час НАТО - зависно од тога коме се и када обраћају. Што се Србији не допушта да буде Србија, ником ништа.

Настављају се борбе у доњецкој и лугањској републици; извештаји су противречни - час да су федералисти сломили кичму бандеровским бојовницима, час да је бандеровска војска пресекла кључни пут и опколила Доњецк. Све се то дешава док Империја пажњу сопствене и светске јавности циљано усмерава на обарање малезијског путничког авиона МХ17, за које (без икаквих доказа) оптужују Путина и Русију. Михаил Леонтјев исправно констатује да би ово могло да значи рат, док Александар Павић открива да ни на Западу не верују у сопствену пропаганду - али свеједно настављају да лажу.

Веле да се на страни Новоруса бори преко 200 Срба (док на страни бандероваца ратују Хрвати). Ово смета намеснику Империје у Жутији, Мајклу Кирбију, који је пре неки дан у „Санџаку“ изјавио како Србија мора да хапси добровољце који иду да ратују у иностранство - али да нађе и казни убице Шиптара из Њујорка који су дошли да ратују за ОВК. Па онда да подржи „суверенитет и интегритет“ Украјине са Кримом, али да истовремено призна да нема сопствени (Косово). Врло типично за Империју - а типична је била и реакција Државног Дна. Више о томе, Мирослав Лазански.

У истом фону су и захтеви да се Србија сврста у фронт Империје против Русије. Не на основу неког права или правде - Љиљана Смајловић подсећа да је на примеру Србије Империја показала да никакви закони за њу не важе - већ на основу искључиво силе.

Можда је то разлог што се све више на Западу призива поређење Путина са Милошевићем - или бар пропагандном карикатуром Милошевића, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Зашто Империја данас инсистира да Србија уради оно што ни нацисти од ње нису тражили ономад? Зато што би насртајем на Русију, Србија недвосмислено и неопозиво дигла руку на себе. На томе се ради већ дуго - ако је веровати ономе што пише Огњен Војводић, Вукова језичка реформа била је замишљена у Бечу као средство латинизације и католизације Срба, док Ранко Гојковић подсећа на очигледне паралеле у „промени кода“ на примеру Црне Горе и Украјине.

Упркос свему, Срби су некако издржавали, знајући да ће душманима увек остати „они“ ма колико неке „вође“ и самопроглашени спаситељи покушавали да их утерају у туђинско „ми“ - о чему пише Жељко Цвијановић.

Битка за ту соптвеност, одбијање да се буде озверен и утеран у саучесништво са неправдом и злом, у ствари је најважнији „фронт“ данашњег рата, како у Новорусији, тако и у срцима и душама Срба. Од кукања о злехудој судбини која је ето баш нама наметнула ту битку и тај избор - а као, надали смо се да ћемо мирно живети уз турске сапунице и најновије „најке“, шта ли? - не само да нема користи, већ је и помисао о томе сама по себи предаја очају. Како вели Ненад Благојевић: „Судбина је за кукавице, живот је избор храбрих.“

Немогућа неутралност

Може ли Србија, сада и овде, да буде „неутрална“?

(фото: Нови Стандард)

Немам при руци речник српског, али ево како се на енглеском - језику наредбодаваца квислиншког култа и Државног Дна - дефинише тај појам:

- непристрасност, стање у којем се не подржава или помаже иједна страна у сукобу или неспоразуму
- одсуство конкретног става, изражаја или јаког осећања

Та дефиниција некако не пристаје есеју у којем је Владимир Трапара јуче покушао да срочи аргумент за „неутралност“ Србије:

[Србија] мора да остане неутрална, ако хоће да заштити своје интересе. И управо то је онај део који ми секу из телевизијских прилога и избацују из изјава за новине. По многим питањима Запад је радио и ради против интереса Србије, док нам Русија или помаже или макар не одмаже. Ко нам силом отима Косово? Ко укида Републику Српску? Ко се мршти када чује с ким и какве партнерске односе градимо? Ко нам се меша у унутрашње ствари, захтева од нас „промену свести“ и прихватање непостојеће кривице за ратове деведесетих? Запад или Русија?

Кад све ово знамо, захтев да се сврстамо на страну Запада против Русије тако што бисмо јој између осталог увели санкције не само што је директно у супротности с нашим интересима, већ звучи крајње морбидно (подвукао Сиви Соко). 

Само, оно што колега Трапара дефинише као неутралност у ствари није то, већ нешто друго: самосталност, тј. независност, суверенитет. А то Србија нема још од Жутог Октобра.

Најбољи пример је данашња изјава намесника - пардон, амбасадора - Атлантске Империје Мајкла Кирбија новинарима агенције Бета у „Санџаку“:

Каква те је спопала несрећа

Око Соколово, бр. 126

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Шта се дешава треће недеље јула, лега Господњег 2014?

Мирјана Бобић-Мојсиловић не само да је спознала, већ се и усудила да каже, да ЕУропска унија прави Велику Албанију. А шта раде Срби? Ћуте и трпе, заражени чекањем, вели Душан Пророковић. И очајем, додао бих.

Сведоци смо да годинама силни борци и „боркиње“ (бојовници, да кажемо?) за „људска права“, на апанажи Империје, у свему српском виде „фашизам“, док о стварном фашизму омиљеним их бивших Срба неће ни да чују. Исто тако сада, о најстрашнијем фашизму у Украјини од ових бојовника ни мукајет. Александар Павић пише о том „прагматизму“ квислиншког култа.

Култисти се воде оним „моралом“ да је све што раде они и њихови господари по дефиницији добро, а било шта што раде предодређени непријатељи по дефиницији зло. Када ордија кијевске хунте коље децу, то је легитимно и пожељно, а када Русија храни и облачи децу избеглу из територија где бандеровци ту децу кољу, онда је то „агресија“.

Али за нас је то „шта чит'о, ход'о по њој“ феномен, о чему врло илустративно говори овај уводник редакције Фронтал-а.

Рушење малезијског путничког авиона над Украјином у среду дошло је као поручено кијевској хунти и њеним господарима на Западу. О улози режираних страхота у рату писао је Милан Дамјанац, док се Синиша Љепојевић пар дана касније позабавио ратном хистеријом на Западу. Иначе, западни медији ниједном речју нису ни споменули могућност да би кривац могла бити ПВО кијевске хунте, већ се само „расправљало“ да ли су криви „терористи“ или Путин лично.

Опет, све смо то већ не гледали, већ преживели на сопственој кожи. А зато што смо посрнули, посустали и поверовали да ћемо предајом да се спасемо од тог мучења, сада се то дешава другима. Добро вели Ненад Благојевић, подсећајући на значај Петровдана, да немамо права да поклекнемо и не покажемо храброст, да се поколебамо или повучемо.

Како је давне 1997. говорио академик Енрико Хосиф (1924-2003):

„...осетимо ли да [страдање] има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, онда се одједаред у нама нешто деси, него нас достојанство опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ“.

Квислиншки култ, жутократе и сендвичари би - за рачун својих господара, али и себе - да нас убеде како нисмо епски народ, како смо мали, слаби, ништавни, безвредни и добри једино да би они нама господарили. Нећемо ваљда да им поверујемо.

Обновимо Бешеново

Јесте ли икада чули за манастир Бешеново, на Фрушкој гори? Можда нисте - зато што ова задужбина краља Драгутина већ 70 година стоји порушена. Недавно је покренута акција обнове. Преносимо апел људима добре воље, да помогну овај велики и богоугодни подухват:

Манастир је, по предању, подигао краљ Драгутин Немањић, који је управљао Сремом. Сместио га је на једном од главних изворишта воде која су напајала стари Сирмијум, данас Сремску Митровицу. Крст манастира Бешеново помиње се још 1292. године, дакле управо у доба Драгутиново.

Писани трагови о манастиру потичу из XV века и он је, у културном и духовном животу православног народа, био веома значајан. Турци су га, у више наврата, пљачкали и растеривали монахе, а није му наклоњена била ни Хабзбуршка монархија. У ондашњој обнови је велику улогу имао мудри митрополит Павле Ненадовић који је добро знао његов изузетан духовни и национални значај.

У манастиру од 1773. почива пуковник Александар Рашковић, последњи кнез из лозе Рашковића која, директно, порекло од свете лозе Немањића. Његов отац Атанасије је, непосредно пре Друге сеобе Срба у Панонију, у Старом Влаху подигао устанак против Турака, а ујак му је био предводник те сеобе, Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Гробница Александра Рашковића откривена је случајно, приликом откопавања закоровљених темеља манастира, и у оквиру његове обнове биће рестаурирана.

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.

Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

А варварске ланце сруши

Око Соколово, бр. 125

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Истовремено веровање у међусобно супротстављене идеје је психолошка појава позната под именом „спознајни раскорак“ (cognitive dissonance). Али није ту реч о онима што говоре да су за „и Косово и ЕУ“, или „и ЕУ и Евроазију“ или „и НАТО и неутралност“ - већ о онима који у то искрено поверују.

Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.

Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.

Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.

Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.

Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.

Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.

Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.

Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.

Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.

Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?

Срећан рођендан, Чича Перо!

Петар Карађорђевић, син кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођен је 11 јула (по новом календару) 1844. године.

Петар I Карађорђевић, „Чича Пера“

Био је изгнаник, француски официр, херцеговачки устаник, преводилац Џона Стјуарта Мила, муж и отац, Ослободилац, Ујединитељ. Остао је запамћен као честит, частан и чојствен - не као „Његово краљевско величанство Петар, први тог имена, краљ Србије“ већ „Чича Пера“, краљ који ће, иако тешко болестан, да сиђе у ров са војницима и пуца на непријатеља.

Златно је било његово доба, а ово данашње само рђом капа.

Неће довека. Исток памти.

Питање тактике и стратегије

Колега Степски Соко (енг. The Saker, рус. Балобан) објашњава још једном зашто Москва не шаље тенкове преко границе. Није питање хоће ли Русија да реагује на догађаје у бившој Украјини, већ како. А пре сваке употребе војске, потребно је имати дефинисан циљ, иначе ће резултат бити Вијетнам, Авганистан или Ирак. Само питајте Американце.

Шта је руска стратегија, а шта тактика
пише: Степски Соко (The Saker)

Мислим да смо сви били затечени неочекиваним падом Славјанска. Мислили смо о њему као о новом Стаљинграду... и изненадно повлачење Стрелкова нас је изненадило. Све нас, чак и Укре (који су предвиђали да ће се Стрелков борити до последњег метка). Стрелков је тачно то и хтео.

Нема потребе да понављам шта је рекао Аусландер (arguments of Auslander) [1] или онај анонимни Укра генерал (anonymous Ukie General), [2] јер немам шта да додам. Већ раније сам писао о могућем развоју војне ситуације у Донбасу (оригинал овде) и посебно сам се осврнуо на једину вредност коју је имао Славјанск (only real importance of Slaviansk) - симболичну. Не знам шта више може да се каже онима који и даље сумњају да је Стрелков извео бриљантно извлачење из неодрживог положаја у правом тренутку.

Повлачење је једна од најтежих и најважнијих вештина у ратовању, које цивили нити разумеју нити знају да цене. То је најбољи и најтежи испит јединица које морају да га изведу. По свему судећи, Стрелков је извео готово савршено, уредно и одлично темпирано повлачење из опкољеног Славјанска, и то је најбољи доказ његове изузетне тактичке вештине.

Али сада бих хтео да се осврнем не на тактичка, већ на стратешка питања Русије. Не како би Русија требало да постигне ово или оно, већ шта би могли да буду коначни стратешки циљеви Русије.

Злоба грдна бљува тмуше

Око Соколово, бр. 124

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово Око је некако мимо „возног реда“, јер сам прошле недеље био на обележавању 200 година доласка Срба у САД, 625. годишњице Боја на Косову и стогодишњице Сарајевског атентата.

Годишњица косовске битке - не „слављење пораза“ како веле зли језици, већ чување успомене на Лазарев избор светосавља уместо јаловог обећања „царства земаљскога“ - обележена је тачно онако како доликује Државном Дну и вредностима квислиншког култа. Није било патријарха, већ је председник Mykolenko* хвалио шиптарске окупаторе, сведочи Јања Гаћеша. Подсећањем на кратку историју косовског отпора Шиптарима, Александар Ђикић нуди неколико разлога зашто су Mykolenka на Газиместану извиждали.

(* Ово кориштење „украјинизованих“ имена за Државно Дно потиче од једне лаконске опаске на Фејсбуку, да они ето неће Русији увести санкције, али ће из солидарности са Кијевом да промене имена. Толико се већ труде да не буду Срби, па им није тешко...)

Четврти јули

И врапци на грани у окупираној Жутији знају да је четврти јули празник Империје. Како неће знати, кад „медији“ пишу само о томе ко је све био на пријему у Амбасади. Не мора се ни рећи којој.

Данас, међутим, прослава четвртог јула онолико приличи Американцима колико слављење Сретења приличи Жутнима (бившим Србима, који би да се одрекну свега како би постали ЕУропски). Американци су се бунили против Енглеза због превеликих пореза, војне репресије и ограничења трговине - што су лидери побуне лепо запаковали у тадашњи речник људских права. Два века касније, америчка влада је далеко репресивнија од најцрње фантазије из колонијалних времена, а порези и ограничења трговине су незамисливо већи. Американци воле да кажу да су „земља слободних и дом храбрих“, али слободе већ поодавно нема, док мало ко има храбрости да то каже.

Није ово покушај да се релативизује српска трагедија причом како, ето, ни у Америци није добро, већ покушај артикулисања тезе која је многима интуитивно јасна, али се плаше да је изговоре: да је општи колапс Србије последица увоза америчке „демократије“ и „вредности“. У титоизмом, ратом и пропагандом ослабљени организам пресађено је канцерогено ткиво како би овај „оздравио“ - како су са ботоксованим осмесима обећавали политичари, одреда купљени или преумљени.

Пре сто година је Србија била светлост у тами народу под феудалним ропством Аустрије и Турске. Гледајући на њу као оазу слободе, пут Србије су ишли не само Срби из поробљених крајева, већ и разни европејци - Чеси, Пољаци, Немци. Арчибалд Рајс не би писао своје упозорење Србима да се није осећао везан за земљу у којој је и умро. Аустро-Угарска је Србију сматрала претњом само зато што је својим постојањем инспирисала Младобосанце и остале Словене у хасбуршком ропству.

Знам да се у међувремену десила Југославија - двапут или трипут, како ко рачуна - и НДХ и владавина најгорих и негативна селекција и шта све не, али нисмо ваљда до те мере пропали као народ да не разумемо какви смо били онда, и бар не пожелимо да такви будемо опет.

Тамна је ова ноћ која се спустила на нас. Црно је зло које чине фанатици „царства земаљскога“ у служби свог Господара Лажи. Али и данас, наизглед силни и свемоћни и недордиљиви, ти злотвори страхују од сенке Гаврила Принципа и Младобосанаца, које свеједно лутају њиховим дворовима и плаше их својом бесмртном идејом. 

Застаните зато у предвечерје, погледајте и ослушните око себе. Можда ће се и вама, као и мени, учинити да видите сенке наших предака како без оклевања корачају ка долазећој помрчини, с Богом на уснама и пушком у руци, да своје животе посвете одбрани златне слободе.