„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 06. август 2014.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):
Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.

Јуче сам гледао снимак групе Укра који прелазе границу и предају се руским граничарима. Неко је снимао догађај телефоном, и упитао једног од њих - професионалног војника са 10 година службе - зашто је одлучио да се преда. Слушајући одговор тог украјинског официра, чак и ја сам помислио да то говори мој сабрат, Рус који се нашао у ужасној ситуацији, али не човек коме желим зло. Нисам у њему видио Љашка или Порошенка, већ збуњеног брата.

Имајте на уму и да ти исти Руси који дочекују украјинске пребеге ноћу бомбардују њихове јединице преко (теоретске) границе. Значи, Русија није полудела па да за симпатизере хунте има само цвеће и загрљаје. Ако буду пружали отпор, Руси ће да их убију. А истински нацисти од Руса не могу да очекују никакву милост. Али опет, нацисти су мала мањина Украјинаца; већина је једноставно испраних мозгова, у незнању, можда зомбифицирана, али кад положи оружје свеједно вредна самилости...

Поента Украјине, а посебно Украјине под нацистичком хунтом коју ја зовем „Бандеристан“, је увек била мржња: према Православнима пре свега, али исто тако и према Пољацима, Јеврејима и Немцима, према Совјетском савезу и свему руском. Кад данас слушам лудачке глупости које излазе из уста политичких фигура Укра, запањен сам глупошћу и мржњом њиховог русофобичног менталитета.

Погледајте само поступке тих националиста: паљење полицајаца, употреба снајпера-провокатора на Мајдану, издаја сваког обећања и потписаног споразума, покољи у Одеси и Мариупољу, употреба белог фосфора и балистичких ракета против цивила... На сваком кораку свог шестомесечног постојања, Бандерастан је ружан, бедан, дивљачки, покварен, суров, лицемеран, без образа и части... напросто зао.

Русија мора да победи ово чудовиште не само силом оружја, већ и морално. Да се не понаша као Укри. Јер овде је реч о цивилизацијском избору, између мржњом испуњене материјалистичке идеологије апсолутног неморала и Православне хришћанске цивилизације која се залаже за нешто више од курса рубље и безвизног режима са ЕУ. Илустроваћу ово са две фотографије:
Бандеристан
Новорусија
Борба против Империје не води се само на бојном пољу. У њој морамо да одбацимо и империјалне вредности, начин размишљања и понашања. Како да се супротставимо империји чије вредности и правила прихватамо? Зато је неопходно да свако од нас или усвоји древни кодекс понашања, или створи неки нови. За Русију, ово значи повратак на Православни (или чак муслимански) концепт части, који не обухвата само личну побожност и морал, већ и како човек треба да се понаша према побеђеном непријатељу или заведеном и збуњеном брату. Хришћански гледано, то значи да исправна вера (Православље) мора да буде праћена и исправним понашањем. Сигуран сам да исто важи и за муслимане.

За земљу која је у не тако давној прошлости ратне заробљенике - Немце после 2. светског рата - третирала окрутно и нечовечно, велика је морална победа што је одбацила ту културу одмазде и заменила је милосрђем.
Превод и обрада: Сиви Соко

2 коментара:

zeljo је рекао...

Шта имају муслимани са свим тим? И гдје се практикује то тај муслимански концепт части?

CubuCoko је рекао...

"Степски соко" често пише о блискоистичним темама, па се то о муслиманском кодексу понашања односи на њих. Додуше, Чечени су послали помоћ Новорусији, а недавно сам гледао снимак једног Авганца који је исто тако дошао да се бори против хунте.

Нисам сматрао за неопходно да то бришем из текста - ко жели, може да о томе расправља с њим (преко споне на почетку).