„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 03. септембар 2011.

Око Соколово #34

Жутократија, дан 1154.

Онима који су имали очи да виде, уши да чују и мозгове да саберу један и један, било је јасно после посете Ангеле Меркел да је званична жутократска политика доживела потпуни крах. Пукло је ЕУропско „корито“ Врховног Жутника, вели Пјотр Искендеров. Српска политика се „пловећи ка Бриселу насукала на немачку стену“ пише Бранко Жујовић. Додаје: „Нескривена политичка лаж је легитимно средство политике ЕУ према Србији.“ Што само по себи не би било толики проблем да жутократија, преко својих медија, не убеђује народ да су те ЕУропске лажи у ствари истина.

Поред горе наведеног колажа из жутих медија (који је сакупила НСПМ), додао бих још и текст Милана Динића о томе шта је Меркелова заиста тражила од Београда, а колико безочно су жутократе о томе лагале. А за љубитеље црног хумора ту је сатира Бранимира Петковића...

Што ли се толико чудимо када се Немци понашају као 1941. или 1914? Јесу ли жутократе стварно успеле да нас натерају да заборавимо историју? Форсирање историјске амнезије има сасвим специфичну улогу у политици Запада, подсећа Зоран Чворовић. Оно што би наводни господари памћења по сваку цену да забашуре је да се свако европско уједињење завршило походом на исток. Није случајно.

Када у неко скоро будуће време Србија буде слободна, био би ред да се Викиликсу подигне споменик. Шушкало се и раније ко све, како и с ким ровари против народа и државе, али захваљујући овој организацији и њеном извору унутар САД, сада за то постоје и докази. Тако сви сада могу да виде шта су „просрпски“ политичари говорили и радили по амбасадама. Препоручујем коментаре Жељка Цвијановића и Милорада Вучелића о томе.

Процурене депеше илуструју и опсесију Империје Војиславом Коштуницом, који се и млаким отпором толико замерио Вашингтону да је лично амерички амбасадор тражио његову смену не само са власти, већ и са водеће позиције у ДСС. Признајем да ми није јасно зашто Коштуничино лично поштење толико смета Американцима. Два пута им је помогло: прво да покрију петооктобарски пуч, а потом да доведу на власт жутократију. Милан Дамјанац на основу тога - између осталог - закључује да је Коштуница ретки пример принципијелног политичара у Србији. Што јесте случај, али не мења моју констатацију од пре две године да је он потрошен. Односно, да је слаба вајда од силног потенцијала ако се тај потенцијал никада не искористи.

Коштуница је својевремено на српски превео „Федералистичке списе“, аргументе за Устав којим је створена америчка федерација. Ако он такав Американцима није добар, онда се поставља питање ко јесте, и зашто? И због чега данашњи амерички властодршци имају фобију од људи који познају њихову историју...?

Једна од карактеристика Империје коју сам раније споменуо је да око себе гради виртуелну реалност, која са стварношћу нема неке претеране везе. Миодраг Новаковић илуструје како Империја одржава ту виртуелну реалност, бар по питању Србије - тако што су јој репрезентативни узорци Срба Ласло Варга и Ненад Чанак, а експерт за српска питања нико други до комесар Јелко Кацин.

И онда, тако збуњена и самообманута, Империја инсистира да Срби забораве сопствену историју и усвоје нову, у којој 28. јун неће бити Видовдан него годишњица сукоба њујоршких педера са полицијом, каже Владимир Димитријевић. У томе рачуна на подршку ужег круга Врховног Жутника, који је уосталом и признао пројекат преумљавања народа у басаријадама.

Посебну врсту мазохизма самомрзећи Срби испољавају према Хрватској. Бранко Радун илуструје то на примеру Жељка Митровића, док Ратко Дмитровић објашњава да тај мазохизам омогућава свет у којем се злочин исплати.

Kако би схватили обим и степен злобне бесловесности жутократа и невладника, прочитајте и други део есеја Милана Дамјанца о самомрзећим Србима, текст Мироја Јовановића о демагогији Вука Драшковића, и шта Славко Живанов вели о Соњи Лихт, сивој еминенцији дипломатије Врховног Жутника.

То је она дипломатија која проглашава великим „успехом“ када се у замену за укидање Тачијеве блокаде - која је највише штетила самом Тачију и његовој самопроглашеној НДК - одустаје од блокаде робе из НДК и признаје печат на коме пише „Царина Косово“! Чак је и Азему Власију јасно да, пошто само државе имају царинске печате, ово представља још један корак ка признању НДК. Могу жутократе да тамбурају до сутра да то није тако, али ако лаже коза, не лаже рог.

Кад смо већ код обмана и самообмана, драго ми је да су Срби на северу окупираног Космета коначно начисто да КФОР није ту да штити њих од Тачија, већ да штити Тачија од Србије. Ако сам добро схватио текст Горана Вујевића...

Узалуд Врховни Жутник на римским рушевинама пропагира „регионално помирење“ (преко српских леђа, подсећа Жељко Цвијановић). Ма колико се трудио, од Косова се не може побећи (Ђ. Вукадиновић). Слажем се и са Миланом Грујићем: баш сада је време за борбу. Нема повлачења, нема предаје. Јер, како вели Драгомир Антонић:
„Ми, обични Срби, морамо да знамо да ће нас наводни пријатељи, а стварни непријатељи кињити и понижавати док год буду могли. Такође би требало да знамо да наши непријатељи нису јаки, него смо ми слаби. Раслабљени смо. Ко је слаб може да ојача. Треба мало времена, дисциплине, самопоуздања, вере, духовне снаге, образовања и поново ћемо бити јаки.“

Како? Неке савете нуди Чедомир Антић; мада се залаже за парцијалну капитулацију („разграничење“) пред Тачистаном, остатак текста је сасвим солидан. Колега Вештац од Ангмара предлаже како да се излече последице жутог испирања мозга, и како да се притом учи на туђим грешкама.

За то време, у земљи Жутији расте још једино „прекаријат“ - становништво на ивици опстанка, за које Ана Радмиловић каже да би могли да буду револуционари још колико ове јесени.

Видећемо.

2 коментара:

Karanac, Baranja је рекао...

Hvala za "sabrane" tekstove! Ima ponešto i ovde:http://www.srpskikulturniklub.com/

Gray Falcon је рекао...

Хвала! Додаћу то на списак сајтова вредних пажње, који је срећом све већи.