У седмици између 1175. и 1182. жутовдана, Србија се нашла између Јариња и Параде.
Срби на Јарињу су са немачким окупаторима (трећи пут у сто година) као чин људскости поделили свадбарски купус. Окупатор, међутим, не зна за појам чојства. Империја је наредила да барикаде морају пасти, па су запуцали и Немци и Американци. Живом муницијом. КФОР, ЕУЛЕКС, РОСУ - све се свело на исто.
Срећом па нико није погинуо, док је ескалација ипак доживела пораз: упркос напорима окупатора, подигнуте су нове барикаде, а алтернативни путеви и даље функционишу. Мирослав Лазански каже да га све ово подсећа на Вијетнам. Само што се онда још и водило рачуна о мишљењу јавности. Данас мало ко од Американаца помишља да протестује што је без суда и пресуде убијен Анвар ал-Авлаки, имам-терориста који је дуго живео у Јемену. Као, заслужио је. Можда и јесте, али је био амерички држављанин. Ако могу њега данас, могу свакога сутра. Узалуд. Нису само Срби заборавили слободу.
Американци се стално позивају на слободу, наиме, али не би могли да кажу шта под њом подразумевају. Понеки Срби - Милан Јовановић на пример - бар имају визију земље у којој не наређује комесар Кацин, амбасадорка Ворлик, или Врховни Жутник. Где се никоме не би љубила рука, па ни А.В. Конузину, ма колико то заслужио. Јер не би било потребе да заслужи.
Бранко Жујовић подсећа на бесмисао жутократско-невладничке аргументације против руског амбасадора. Срде се што Конузин наводно крши суверенитет Србије, док баш они најпријатељскије шурују са највећим преступницима против тог суверенитета, НАТО и ЕУ. Смета им Конузин, али не смета пуцњава на Јарињу. Смета Конузин, а не сметају Цобел, Полт, Мантер, Ворлик, Кацин, Пак, Меркел, итд.
Врхунац цинизма, дабоме, представља тон и садржај протеста Чанка, Чедовишта и „парадера“ када је Први Пендрек забранио сва окупљања грађана овог викенда, па и њихово. Сад су се сетили уставних слобода и права! Они који су одавно изгубили свако право да причају о правди и моралу ...
Да, Парада је отказана. Чак су и жутократе схватиле да се више боје народа него страних господара. Не треба читати Лока да им буде јасно да без сагласности народа, макар и прећутне, ниједна власт не може опстати. А кад је и званична штампа почела да их исмејава и пореди са ликовима из стрипова (Сунђер Боб и Жалосна Сова) постало је јасно да те сагласности више нема. Слажем се са Жељком Цвијановићем: мала је то победа, али јесте најава нечег већег што долази.
Било је јасно, дабоме, да парадирање нема везе са самим алт-сексуалцима, које су самозвани невладнички заштитници најциничније злоупотребили. Намера је била да се пониженом и згаженом народу приреди демонстрација надмоћи и обележавање територије (Ђорђе Вукадиновић је у једном тренутку изнео поређење са вршењем нужде по порушеним црквама после мартовског погрома). Како је документовао Слободан Антонић, овакве параде су врло намерно изабране као средство притиска Империје - не само на Србију, већ и на друге земље.
Можемо до миле воље да се ишчуђавамо глупости Империје, која своје најоданије слуге бије до бесмисла само зато што јој се може, и мисли да из тога може да добије још. Само квислиншки култ заиста верује у теорију да Империја све може и све зна. Елем, нашавши се између чекића Империје и наковња народа, жутократија је почела да се распада. Значајније од самог отказивања Параде, подсећа Мирјана Бобић-Мојсиловић, је образложење које је дао Први Пендрек: прави црни биланс владавине жутократа, „поразни рачун нашег напредовања ка светлој будућности“.
Али ко зна, да није било Јариња и Брњака, можда би им пошло за руком да протесте против Параде поново претворе у „дивљање хулигана, хомофоба и фашиста“, макар само у фиктивном медијском свету у којем живе. Имао је право Драгослав Павков да се јуришало на погрешну ствар (алт-сексуалце), али срећом по Србију, и то је било довољно да жутократија устукне. Између барикада и Параде, вели Ана Радмиловић, све маске су пале.
Проблема и даље има прегршт. Власти и даље не чине ништа да заштите Србе на северу окупираног Косова, док су оне на југу већ одавно издали и продали (како сведочи Јања Гаћеша). За то време, премијер Цветковић постиже некакав споразум за Чанком - лидером маргиналне партије и најгласнијим сепаратистом - о некаквој војвођанској имовини, што Зорана Аврамовића с правом подсећа на споразум Цветковић-Мачек из 1939. А Соња Бисерко на страницама Рингијеровог НИН-а агитује за милитантни ислам у тзв. Санџаку, упозорава Дарко Танасковић.
У ствари, све су ово симптоми главног проблема. Прави проблем је Империја, односно могућност Вашингтона, Брисела и још неких покондирених европских престоница - које итекако живе у својој славној прошлости, па за то онда заменом теза оптужују Србе - да диктирају ситуацију на Балкану. То им у Србији омогућава жутократија, а пре ње је то радио ДОС. Тај диктат је у функцији политике „прометеизације“, о којој пише Петар Анђелковић, где су Срби схваћени као микро-Руси и намењена им је иста судбина као Русији. Та политика није од јуче, нити је резултат деведесетих, већ сеже у намерно забашурену историју. Мења јој се само носилац.
Зато Милош Гарић нуди добар савет: да престанемо да се претерано бринемо зашто нас толико моћници и њихови подрепаши мрзе, већ да гледамо своја права и своје интересе. А кад нам замере што не поштујемо „ЕУропске вриједности“, да приупитамо на шта тачно мисле. Не знају ни они.
Будући да нас Империја свакако види као Русе-јуниоре, зар савезништво са Русима не би било логичан одговор? У другом наставку своје серије о лажима и митовима жутократије, Жељко Цвијановић пише о реалним и нереалним перспективама односа са Русијом.
У међувремену, остаје проблем саме жутократије. Колико год одвратна, бедна и једино презира вредна, жутократија је ипак само последња карика у дугом ланцу подаништва и понижења. Зато није довољно само сменити постојећу гарнитуру на власти, већ је неопходна самоспознаја. Ко је све шта радио, коме и када, да се од Срба направи поданичко крдо? Оваква гадна власт може само да настане из загађеног народа, упозорава Феђа Димовић; док себи не очистимо душу, узалуд ћемо да чистимо око себе.
Данас се људи воде претежно емоцијама. Верују у оно што хоће да верују. Отуд толика подршка жутократама и невладницима, отуд апатија и дизање руку (Светомир Марјановић). Али ако хладне главе погледамо чињенице - шта су жутократе обећале, а шта су урадиле - као што то чини Игор Ивановић, питање се намеће само по себи: како и зашто још било ко може да верује овим људима? И шта то говори о њиховим следбеницима?
Истина је најјаче оружје у борби против зла. Александар Ђикић с правом пита зашто одустајемо од борбе за истину, посматрајући реакције власти и медија. Одустаје можда жутократија, жута штампа и они у народу који су дигли руке; не одустају Срби на барикадама, нити герилски медији који за свега пар минута целом свету прикажу истину, а не НАТО бајке и ЕУЛЕКС лажи.
Будућност није записана у камену. Довољно се већ променило да Лепосава од визије будућности каква би сигурно била да жутократе и Империја остану довека постане хумористична дистопија којом се исмејава данашњица. Како подсећа Ђорђе Вукадиновић: „ништа није готово док се не заврши“. Тако ни виртуелна реалност у којој живе и Империја и жутократе, пише Обрад Кесић, неће још дуго моћи да издржи удар стварности.
Нека „пси преврата“ уживају на свом острву. Како су га добили, тако ће га и изгубити. А онда ће установити да је Бог којег су се одрекли далеко, а мачете љутитих Малдиваца итекако близу...
Нема коментара:
Постави коментар