Прошлог сам уторка за англофонске читаоце прокоментарисао осуду генерала Момчила Перишића као још један доказ да се издаја не исплати. Један од честих читалаца, Е.А. Коста (Eugene Costa) оставио је следећи коментар, који с његовом дозволом преводим и прилажем:
У првој књизи својих Историја, Херодот спомиње сада већ заборављену причу о Дејаку (Δηιόκης), првом краљу Међана (Персијанаца). У његово време, Међани су били разједињени и живели су у општем расулу и анархији.
Потајно жељан власти, Дејак је стекао репутацију праведног судије у споровима својих саплеменика. Његова правда је била толико вредна хвале да се глас о њој прочуо прво по суседним селима, а онда и даље, и он постаде судија коме су веровали сви Међани.
Али како се број оних који су долазили да од њега траже правду повећавао, Дејак наједаред објави да не може више да ради, јер му је суђење одузимао превише времена од властитог посла, а није добијао ништа заузврат.
Жедни правде, Међани Дејака учинише краљем, саградише му велику палату и утврђени град. Он убрзо постаде владар самодржац, који је свој народ уходио и свима судио надасве окрутно.
Колико је ова прича историјски утемељена није баш сасвим сигурно, али то сада није ни битно. Две су ствари у њој занимљиве. Прво, да је у причи дељење правде описано као пут до краљевске моћу. А друго, да је Дејак од почетка за циљ имао власт, а не правду. Дакле, правда је била средство за постизање циља: самодржачке власти.
Истовремено, занимљиво је да Херодот сматра како је Дејакова правда, без обзира на мотивацију, испочетка била искрена, а тек касније окрутна и саможива.
Замислите сада модерну и перверзну варијацију приче о Дејаку — где је за постизање власти довољан само привид правде, који производе они исти медији што већ служе васпостављеном империјалном поретку и представљају кључни елемент његовог функционисања.
Рецимо да А и Б ратују. Инострана сила, Г, објави свету да ће пресудити о „правди“ у том сукобу путем „међународног кривичног суда“. Медији Г тај „суд“ онда прогласе непристрасним и објективним, иако је Г већ интервенисала на страни А против Б.
Звучи познато?
Дабоме, како би остварила илузију „правде“, Г лавовима баци не само високе званичнике Б, већ и неколико најгорих елемената А. Али на крају, приставши да им Г дели правду, не само Б већ и сви остали - па и А - постају поданици новог, изопаченог Дејака.
Шлаг на торту је што Г, експлоатишући (и потпирујући) сукоб између А и Б и утиска ради прогонећи покојег А, очекује од Б да прихвати њену „праведност“ над А, пошто им је А очигледно непријатељ и оптужени из редова А је очигледно крив.
Ово није никаква нова психологија, већ само варијација на тему „завади па владај“. Сличне варијације лицемерне психологије биле су дуго специјалност Британске империје, укључивши и наводну правду сервирану свету под апсурдном етикетом „Терета белог човека“. (White Man's Burden). Не изненађује онда да је уграђена у темеље Атлантске империје.
Једино изненађује колико дуго је потребно да се неки „терети“ приме.
Нема коментара:
Постави коментар