Око Соколово #36

Жутократија, дан 1168.

Узалуд је Ботин чауш Борко признавао Косовијански печат; 40 дана пошто су локални Срби осујетили напад УЧК и КФОРа, окупатори и отимачи су кренули поново на Брњак и Јариње. Ето шта је човечанство дочекало, да највећи светски агресор тренутно држи лекције о суверенитету, а да се криминална банда (терористи, нарко-дилери, трговци органима уморених заточеника) позива на „ред и закон“. Да иронија буде још већа, операцију подршке албанским освајачима предводе Немци, притом користећи хеликоптере хрватских „миротвораца“. Жутократија не само да не реагује, већ убеђује народ да није све баш тако; скоро па каже да се, ето, немачким тенковима и хрватским зракомлатима Срби на мала врата уводе у ЕУропство, вели Александар Ђикић.

Добро је питао руски амбасадор Конузин, 15. септембра, на „безбиједносној“ конференцији жутократа и невладника: „Има ли Срба овде? Да ли вас је брига за властиту земљу?“ У тој дворани заиста није било Срба, нити било кога - осим Александра Васиљевича - коме је било стало до Србије и српских интереса. Да је питао за личне, империјалне, енглеске, немачке, или интересе неких суседних држава, неко би још и климнуо главом, бар из рефлекса. Али то што је седело у тој соби није Србија, ма колико се тако представљало. (Драган Вучичевић се пита има ли Срба у Србији. Одговор је да има. Ено их на Јарињу.)

На Конузина и Москву се одмах дигла медијска хајка, дабоме. Пуцају невладници из жуте штампе, ТВ дневника, послушничких колумни и преко радио таласа. Заборавили Пола и Цобела, Водсворта и Монтгомерија, Солану и Кацина, Пак и Браш, Бернса и Фрида... сви они могу да Србију и Србе вређају како и кад им падне на памет, али вређање Невладе и Жутних, е то је већ скандал. О свом лицемерју невладника који су организовали и водили конференцију пише Мироје Јовановић.

Огласило се и Чедовиште, протестом да Србија није руска колонија. Што је посебно цинично од некога ко се свим силама труди да од Србије направи Жутију, колонију Империје. Не, за њега је слобода - пардон, фридом - када се иде у америчку амбасаду по памет и дозволу да се оде у тоалет. И онда се чуди кад не може да напабирчи више од 5% гласова, па кука да је то зато што су Срби глупи, ружни и зли...

Народ, у међувремену, не хаје за бесловесност квислингократије, већ на сав глас хвали Конузина и његову матицу - и иде на барикаде. Да брани свој опстанак, земљу, достојанство и част, кад већ жутократија неће. Односно, кад их баш жутократија највише и напада. Мирослав Лазански је песимиста у погледу исхода ове српске „интифаде“ - или можда мора да буде, да га не би најурили из Жутитике као Феђу Димовића (због овог текста, вероватно). Јасно ми је зашто жути узурпатори најстаријег српског листа држе неколицину не-жутих аутора, али не разумем зашто ти људи пристају да буду икебана за ту узурпацију.

Осокољена подршком Империје „премијеру“ Тачију и НДК, на Србију је „зинула и ала и врана“, вели Милорад Вучелић. Муфтија Зукорлић хушка по Рашкој, у Прешеву се дигли Шиптари, а ево и с коца и конопца скупљени Војводиндијанци. Мирко Крлић пише о сулудој идеји „војвођанерских“ возова.

Али, не иду сепаратисти на северу само тим шинама. На северу Србије осванули су недавно званични документи писани неким чудним језиком, налик на онај којим се службено пише у Загребу (али који нико, ни тамо, не говори). А само који дан раније је Драшко Вуксановић радио дисекцију лијенгвистчких теорија невладничке перјанице Теофила Панчића, који инсистира на неком авнојевском праву именовања језика како би оправдао крађу и силовање српског. Па пита што ли Теофил ту бриљантну идеју не продаје својим иностраним спонзорима, да сви брже-боље проговоримо амерички...

Надреално је када Србију у „светлу будућност“ силом утерује човек прошлости. Саша Ставретовић пише о крсташком рату Драгољуба Мићуновића против српских „илузија“ попут Косова, слободе, и правде. Пре ће бити да оматорелом комесарском јахачу попова нису баш све овце на броју. Али, како закључује Ставретовић, „томе има лека“.

Годинама је жутократија (а пре ње ДОСманлук) трубила да је изручење свих оптужених са списка Хашке инквизиције императив без којег се не може у ЕУропство. И када је и последњи са списка предат инквизиторима, гле чуда, испаде да условима није крај. Шокантно, знам. Недавно је у Београду боравио Инквизитор Брамерц и тражио још. Како примећује Бранко Жујовић, „Србија је држава која покушава да поједе саму себе, уверена да ће тако добити на тежини“.

Својевремено сам поредио понашање жутократа са папуанским „теретним култом“, али све више ми се чини да сам се тиме огрешио о Папуанце. Наиме, жутократе и невладници не само да опонашају своје господаре, него свим силама раде да сопствене земље и народа потпуно нестане, како би те господаре одобровољили. Више подсећају, дакле, на неки апокалиптични култ чији је коначни циљ масовно самоубиство, него на Папуанце који су ипак само хтели да им с неба падају чуда. Меру им је одлично узео Жарко Јанковић, који њихову владавину зове „олош демократијом“ у одличном прегледу најновијег низа непочинстава.

Жутократски и невладнички нихилизам је просто запањујући. Тако режимски историчар Предраг Марковић износи историју тешких тренутака српског народа, и закључује како су за ово данас ипак криве деведесете (!). Па још каже да су Срби опстали захваљујући моћним страним спонзорима (!!), којих данас нема (!!!) - и тако проповеда безнађе замотано у равнодушност.

Нису Срби опстали захваљујући страној подршци, већ упркос њеном хроничном недостатку. Нити су за ово криве деведесете, поготово када се у низу догађаја види јасна константа која датира много одраније. Нити је истина да су се некако волшебно „изгубили принципи“ тзв. међународне заједнице у односу на нас, јер је малтене од самог почетка важио „принцип“ да Срби никад нису у праву, сурова константа у делању „пријатеља и партнера“ којима служе жутократе.

Меланхолији је склона и Ана Радмиловић, која не види ништа добро у будућности Срба који се боре за опстанак на Космету. Каже, за ово је крив и Београд, који их једном руком хушка а другом издаје. Нешто не видим то хушкање. Жутоград те Србе тамо види као извор свог косовског проблема у односу са господарима. Па би најрадије да их нестане, како би с њима нестао и проблем.

А само три дана пре, та иста Ана Радмиловић је писала како је глупо страховати, јер се све чега се народ плашио (и чиме су га плашили) већ десило. „Више објективно нема разлога за страх,“ пише она: сад стварно више нема шта да се изгуби, осим прилике да се свом битисању врати трунка достојанства. Зашто се онда буни када Срби на окупираним територијама послушају њен савет? Или је можда проблем што то не чине и у остатку Србије?

Ево и Антоније Ђурић се пита зашто Срби ћуте када им се отима душа. Умире ли то, пита се, савест човечанства? Ако мисли на тзв. цивилизовани запад, он већ одавно нема савест. Да има, не би се понашао онако лицемерно како на примеру тениског турнира у Њујорку и десете годишњице 11. септембра илуструје Миодраг Зарковић. А ни Срби не ћуте. Борба се води од блогова до барикада, у герили нашег доба. Није замро дух мајора Гавриловића или пуковника Стојановића, и свих оних генерација којима слобода и отаџбина нису били илузије, већ светиње (како подсећа Драгомир Антонић). Само што, ето, утеривачи „илузија“ мало предуго јашу Србе, па су се њихове заблуде донекле примиле и потребно је времена и труда да се од њих излечимо.

Док се квислиншки култ свим силама труди да уништи све око себе, режисер Кустурица је на падинама Златибора прво подигао село, а сад на Дрини прави град. Мрзе га због тога, али и због његове „реконструкције порекла“. Како се он само усуђује да буде Србин, а они се толико трудили да Србима то огаде!

Или, док се крдо жутократа и невладника утркује ко ће више да уруши државност Србије, председник (а раније премијер) РС Милорад Додик успева да очува српску државност са леве стране Дрине, иако против себе има наизглед далеко већу силу. У недавном разговору за Вечерње Новости, Додик је савршено мирно објаснио да жели у ЕУ „али не по сваку цену и не противно правилима која тамо важе за све“. За квислиншки култ је ово неизрецива јерес, за коју се гори на ломачи Хашке инквизиције. Додик се на то уопште не обазире.

Још један извор инспирације је недавно објављено писмо-путопис Николе Живковића пријатељу у Чиле, у којем подсећа да је Империја на измаку и тврди да је будућност у повратку у слободну отаџбину.

Срби су онолико слаби колико дозвољавају себи да поверују у лажи квислиншког култа. Санкције, бомбардовање, Б92 и невладници само су се надовезали за деценије испирања мозга и набеђивања народа да је мали, слаб, неспособан и безнадежан. Али да је заиста тако, зашто би се наводно најмоћније силе на свету толико плашиле баш тог народа, и до те мере трудиле да од њега ништа не остане?

Отуд је иступање Александра Васиљевича Конузина усред невладничког брлога, у часу најновијег немачко-албанског насртаја на последњи бастион слободе на Косову, толико погодило квислиншки култ. Како каже Жељко Цвијановић: „макар на тренутак, Србији се учинило да није сама и да није луда што не верује овим бездушним мисионарима нове вере да ће, само ако их послуша и нестане и из живота и из историје - живети у најбољем од свих светова.“

Далеко било да поричем и таквима право да верују у то што верују. Чак мислим да су у нечему у праву: наиме, свет ће заиста постати боље и срећније место ако њих не буде. Кад већ толико верују у нихилизам, нека га примене у пракси - на себи.