После добијених инструкција од Фрау Меркел, Боратови чауши су брже-боље похитали да произведу неки „успех“, па су тако направили „договор“ са властима НДК да им признају печат и царину. Кажу, то је статусно неутрално - како само може да буде у земљи где властодршци, кад саберу један и један, уместо два добију ЕУропску унију.
Мироје Јовановић је урадио одличну правну анализу афере са печатом. Цела фарса је инспирисала Милана Јовановића да пише о „данима лудаје“, а Владана Вукосављевића да укаже на потребу колективног одрастања :
„Време је... да схватимо да смо као народ столећима били између чекића отоманског ропства и наковња католичког прозелитизма, те да смо се ослободивши се једног зла, наивно и потпуно предали оном другом једнако погубном које нас је у два светска рата искасапило да се вероватно никада нећемо сасвим опоравити. Потражимо одговор на питање да ли Србија може и треба да вечно стоји у предсобљу Запада и настави да болује од опасне располућености своје традиције и комплекса ниже вредности /.../ Када будемо скупили снаге да одрастемо као народ, можда ће се пут нашег препорода и спасења некако појавити. Или ћемо га сами направити.“У међувремену, тајне америчке депеше које је објавио Викиликс скинуле су маске са политичара у Србији. О садржају депеша писали су Никола Врзић (Печат) и Љиљана Смајловић (у Времену, гле чуда). Никаквих више илузија нема, Србију у Жутију преводе курсисти из Брисела (како рече Мирјана Бобић-Мојсиловић), а ко се супротстави, заврши у Хагу.
Милан Дамјанац је 1. септембра напоменуо да у тој поворци послуге није било Војислава Коштунице. На огорчену реакцију читалаца што, ето, брани Коштуницу, Дамјанац одговара да га брани по објективној заслузи, те да секташење овакве врсте и омогућава да жутократија опстаје на власти. Истовремено наставља серију текстова о самомрзећим Србима испитивањем феномена невладника.
Феђа Димовић доводи у питање појам „елите“ какву форсира жута штампа, и објашњава да би истинска елита морала да заступа „прави систем вредности који афирмише знање, поштење, рад, таленат, солидарност, љубав према народу и држави“. Иако је нешто таквих остало у Србији, много их је у иностранству, где су одбили да постану јаничари Империје. И док неке друге земље могу да рачунају на јаку подршку своје дијаспоре, Славољуб Лекић објашњава зашто је то у Србији много компликованије, захваљујући понајпре властима од 1945. наовамо.
Ово што хара Србијом данас није елита, већ чопор жутократа и невладника. Међутим, иако су и једни и други на истом задатку, не слажу се увек савршено. Жутократе, бар декларативно, морају да поштују законе и прописе земље којом у име Империје владају. А кад Империја од њих захтева да те законе крше, и тако угрозе свој физички опстанак (а не само опстанак на власти), онда се жутократе мигоље као лојем намазани пацови. Сада су се и невладници окренули против њих; како и зашто, објашњава Драгољуб Анђелковић.
Како би преусмерила пажњу са своје катастрофалне, издајничке и самоубилачке политике, жутократија поново прибегава тзв. паради поноса као црвеној крпи. Већ сам се осврнуо на лицемерје професионалних педера, али њему изгледа нема краја: Небојша Бакарец коментарише најновије лупетање невладника који би опет да силује Београд отпозада, а у светлу герилског наступа Београдске филхармоније у „долини силикона“. Ратко Дмитровић доводи у питање храброст тзв. бораца за људска права, јер, каже, стварна грађанска храброст била би подршка паради Срба у Ораховачком гету. Али то не би било политички коректно... За то време, Драгослав Павков се пита како то да сто хиљада људи може да се окупи против педера, а ни пет стотина у одбрану косметских Срба.
Све ми се нешто чини да је режимска игра проваљена, и да је мислећима јасно да нису проблем мушкарци и жене „алтернативних“ сексуалних апетита, већ жутократе и невладници чија политичка перверзија не познаје границе.
У сличне пропагандне сврхе употребљена је и прича о певаљки по имену Наташа Беквалац, која је тренутно у вези са шиптарским мафијашем Ђазимом „Феликсом“ Османијем. Као, о љубави се ради, ко критикује Наташу је затуцани националиста, и томе слично. Ана Радмиловић објашњава какве ту све симболике и комплекса заиста има, што са српске што са албанске стране. Вреди прочитати и њен текст о медијском спиновању гангстерских убистава по Београду.
Шестог септембра је Хашка инквизиција осудила бившег шефа генералштаба ВЈ Момчила Перишића на 27 година робије за наводну „помоћ и подршку“ злочинима у данашњој Хрватској и БиХ. Да су оптужбе против Перишића бесмислене тврди Мирослав Лазански, наводећи у контексту понашање генералових колега Чеде Булата и Петра Стипетића. Али Перишић је у српској јавности остао познат као амерички шпијун, ухваћен на делу 2002. године, на Ибарској магистрали. Дугогодишње издајство му ништа није помогло, каже Александар Костић: „Да није тако нечасно покушао да се откупи, бар би у Србији остао запамћен као херој“. Као, на пример, Иља Аризанов, пилот и истински херој одбране од НАТО 1999, који је сахрањен у Београду 7. августа ове године после смрти од срчаног удара.
Стиче се утисак да жутократија у ствари никада није била слабија. Недвосмисленим саопштењем Ангеле Меркел да је нови услов-свих-услова (док не измисле следећи) признавање НДК, пукла је њихова политика ЕУропства. Америчке депеше откриле су пуни обим издаје. На медијски маркетинг више не могу да се ослоне, јер се народ све слабије прима на пропаганду. Сада се по први пут покреће јавна расправа историчара по питању „Косово или ЕУропство“; тужно је да о томе уопште мора и да се расправља, кад би одговор требало да буде очигледан - али и то је напредак од „безалтернативне“ жуте будућности. Остала им је још само гола сила, објашњава Жељко Цвијановић:
„Европа дакле у савременој Србији никад није била визија, она је била нека врста геополитичке нужности постоктобарске политичке класе европских клијената; затим је била алиби тој истој политичкој класи за велики нерад, предају ресурса и још већу пљачку; да би на крају постала батина за све нас који смо посумњали и одмах били били протерани са оне стране црте политичког смисла“.
Само, нека се онда сете библијског упозорења: Ко се мача лаћа, од мача и гине.
Немачки генерал Ерхард Билер отишао је са дужности команданта окупационих снага, а заменио га је такође немачки генерал, Ерхард Дрефс. Тзв. власти НДК су већ најавиле да ће 16. септембра да поново крену у завођење „реда и закона“ међу Србима; Александар Ђикић се пита како ће на то да реагује Жутија, наводећи неке индикаторе да је Врховни Жутник већ отписао Србе на северу.
Бавећи се тим истим питањем - шта хоће званични Београд, и шта намерава да уради - Мирослав Лазански завршава текст у Политици цитирајући Черчила (који је, упркос свом силном злу које је починио, овде у праву): „народ /се/ може опоравити од политичког и војног пораза, може да изађе из злочина и сиромаштва, али када једном свесно прихвати понижење, преда се и прода, после тога више нема опоравка.“
Управо на то рачуна и Империја. На то рачуна и Борат, и Тачи, и Немци, и сви остали који су се већ наситили на српски рачун - или који тек планирају да то учине. Али све ће бити да су се мало прерачунали: оптисују Србе, а у ствари су већ давно отписали сами себе.
Нема коментара:
Постави коментар