Некадашњи радикал а данас напредњак Томислав Николић одлучио је да уместо седења на стиропору форсира нове изборе штрајком глађу и жеђу. То јесте био великим делом медијски гамбит, али је одвратна реакција жутократа и невладника показала „колико је у овој несрећној земљи оштра подела на грађане првог и другог реда“, каже Драган Вучићевић.
Сличан суд доноси и Жељко Цвијановић, који наводи шест ствари које је Николићев штрајк урадио, с намером или без. Реакција жутократа и невладника и показала је њихово право лице и убеђење да је жртва лаж, „нешто тако аисторично у време овог њиховог безглавог хедонизма док ките оркестар на свом Титанику, док кормилар схвата да је већ сасвим касно и да се ударац у санту не да избећи.“
Закључује Цвијановић:
„...штрајк можда и неће бити довољан да заговорнике хитних избора у Србији легитимише као борце за општи интерес, али ће противнике избора дефинитивно легитимисати као борце за пуки, бедни лични интерес. А то није мало.“
Осуда двојице генерала одговорних за „Олују“ (трећи је ослобођен) пред хашком Инквизицијом 15. априла наишла је на буру протеста у Хрватској. Већ је изречено и богохулно поређење са страдањем Христа. Од све те буке и беса, међутим, не види се чињеница да је Хаг Хрватској „учинио велику услугу“ (Ратко Дмитровић), не називајући оно што је учињено Србима својим правим именом: етничко чишћење. Дочим је хрватска реакција, од мајица са ликом генерала Готовине до називања сплитског трга његовим именом, у ствари учинила велику услугу Србима: разбила је жутократски мит о темељењу добросуседских односа на српском самопонижавању и извињавању.
Како то у пракси изгледа описује Игор Марковић, замишљајући каква би била реакција жутократа када би српски фудбалери обукли мајице са, рецимо, Младићевим ликом. Није то нимало далеко од стварности; жутски (не српски) суд је већ забранио „Помаже Бог“ и зломисао неодобравања тзв. Параде Поноса.
Боље да нема тог лажног помирења, вели Ана Радмиловић, јер „силом наметнута лаж добија страшне размере када се ослободи окова, изађе из затвора и појави нам се на улицама.“
Кaо што је речено на почетку овог текста, Жутија (не Србија) је заиста земља у којој су повлаштени далеко „једнакији“ од других. Тако судови по кратком поступку тамниче оптужене за зломисао отпора кречењу у жуто, али им не пада на памет да хапсе Чедомира Јовановића, који Африканце сматра канибалима а сметају му и људи ниског стаса. Такво вређање је против важећих закона, пише Небојша Бакарец и наводи параграфе.
У свој гунгули ове недеље помало је незапажено прошла вест да би невладничко-жутократска камарила могла да остане без свог медијског бомбардерда. Миодраг Зарковић пише какве то промене спрема нови, грчки власник Б92, која „и није толико телевизија, колико плаћени термин за беспризорно пропагирање свега онога од чега се просечном Србину диже коса на глави.“
Не само због разлике у јулијанском и грегоријанском календару, већ и због различитог рачунања датума Христовог мучеништва и васкрсења, прослављање највећег хришћанског празника ретко пада у исти дан на истоку и на западу. Ове године то јесте случај - и то у тренутку када у СПЦ постоји изузетно јака екуменистичка струја. Владимир Димитријевић у Печату илустрије како би у пракси изгледало „помирење“ са Ватиканом, док у тексту на НСПМ пита откуд толико инсистирање на налажењу заједничког језика са Папом, а толико одсуство воље за помирењем унутар саме СПЦ. Није свеједно.
Христос воскресе!
Нема коментара:
Постави коментар