Седамдесет година откад је Хитлер одлучио да на путу до Грчке казни „атентаторску банду” и „уклони реметилачки фактор” из свог новог европског поретка, Балкан не изгледа толико различито. Његови некадашњи савезници су данас највећи ЕУропљани; Југославије више нема, а њене рушевине данас сабласно личе на оне из 1941. А Србијом поново владају они што би да „признају реалност” и служе јачему - који је таман толико вечан и непобедив као што је Хитлер био тог пролећа.
Политика је дегутантнија него икада, колико год то звучало немогуће. Људи који су два пута током протекле деценије имали прилику да спрече настанак жутократије - па нису - сада су нашли да се договарају о могућој сарадњи, када је воз већ одавно прошао. Сад иде неки други воз, с њима или без њих. Жутократе ће свакако остати на станици; џабе им све њихово ЕУропство, кад „више Европе има у Хезболаху” (Жељко Цвијановић).
За то време, они који су без проблема гледали како отцепљени напредњаци задржавају мандате на које су изабрани као радикали сада дижу галаму што једна бивша „либерал-демократкиња” хоће да задржи скупштинску фотељу по изласку из странке. Илустрација је то, вели Ана Радмиловић, „једног друштва које живи своје последње дане у једном једнопартијском систему, и тај систем прави своје последње грешке”.
Та Жутија - јер Србија одавно није - је партијска држава, у којој пије и отима ко стигне, а плаћа једино и увек народ. Да ли још неко види у потресним сликама „Тужне Мораве” (видео) у шта се претворила некадашња Србија? Проблем није само у кварној власти и профитерским политичарима, напомиње Драгослав Павков, већ и у систему који је народ издресирао да сопствену земљу третира као ђубриште.
„Америка (је) своју најхуманију интервенцију извршила на брачном пару Драшковић. Ову живописну заједницу заглављену у политичком мартијархату...САД су успешно и експресно, не проливајући при том ни кап крви, превеле у најмодернији вид либералне демократије, онај у којем је увек у праву само Вашингтон”.
Овако почиње изванредан есеј Миодрага Зарковића, „ Западу ништа српско”. Зарковић закључује да се узалуд сви невладници и жутократе труде око Империје, она нас овакве једноставно неће. Да ли зато што боље од нас знају да у себи - колико год се самопонижавали - ипак носимо вирус слободе или због нечег другог, није толико ни важно.
Велика је иронија историје да је америчка Империја од својих некадашњих архинепријатеља у потпуности преузела манир управљања поданицима (као што описује професор Гордон Бардош). И не само то, већ и некадашњу лењинистичку матрицу етничке политике, која је на нашим просторима деценијама била прожета од хапсбурга наслеђеном србомржњом (Батаковић).
У пројекту расрбљавања српске северне покрајине сигурно има и хапсбуршког злопамћења и империјалних жеља да се Србија сведе на границе које је 1941. нацртао Хитлер. Уосталом, зар „пројект Војводина” није ономад најавио немачки амбасадор Цобел?
Како се у пракси врши „војвођанеризација” становника северне покрајине пишу у најновијем издању Печата, Љиљана Богдановић и Остоја Симетић.
Хитлеров тријумф у априлу 1941. био је - у историјским појмовима - кратког даха. Четири године касније, од његове војске, хиљадугодишњег Рајха и њега самога није остало ништа. Нама је, нажалост, ослобађањем од немачке окупације стављена оглавина, да не видимо изван задатог оквира. Зато је и требало толико дуго да се закључи очигледно: да би се спасила Србија, потребно је укинути Војводину.
Нема коментара:
Постави коментар