Око Соколово #11

Данас је 986. дан жутократије.

Од оне четири мартовске годишњице које сам споменуо прошле суботе, жутократе су занимали само 9. и 12. Девети утолико што су могли да маштају како би све било другачије да је Злог Слобу тада заменио НАТО-четник Вук Драшковић, а дванаести као повод за дегутантну представу Култа Личности Мртвог Вође, са све нападима на политичке противнике и смехотресним имитацијама некадашњих панегирика Највећем Сину Наших Народа и Народности. О седмој годишњици погрома над косметских Србима - ни речи. Да се не увреде „легитимни представници” НДК и тиме не угрозе „преговори” са извесним исходом.

Сваког 12. марта иде иста прича, у којој они што их је сам Ђинђић истерао из своје власти (а то нешто говори) а сада глуме његове једине истинске чуваре његовог лика и дела организују што комеморације што јавни линч, у чисто дневнополитичке сврхе. Перформансу некрофиличних невладника стручно деконструише Ана Радмиловић.

Они што су 12. марта увели диктатуру и данас дрндају своју омиљену теорију завере о некаквом „антихашком лобију" који је одстрелио Ђинђића. У томе их не спречава чињеница да за ту причу нема ама баш никаквих доказа (звучи познато?). Бранко Радун објашњава ко је све могао Ђинђићу доћи главе - понајвише сопствени сарадници, страни и домаћи - и зашто.

Медији који се целе године баве испирањем мозга Србима - како илуструје Александар Ђикић - на Ђинђићеву годишњицу једноставно подивљају. Сада и РТС звучи као Б92, док заједно певају „Срби су криви за све” (Ратко Дмитровић).

Да није тужно било би смешно. Али немојте да потцењујете пропагандни отров; део је то једног дужег процеса „генетске модификације”, како добро примећује Жарко Јанковић. Чини се да је процес донекле већ имао успеха, о чему сведоче срамотне санкције беспотребно заведене Белорусији; што су жутократе моралне буве то још и може да се разуме, али где је реакција, пита се Драгомир Анђелковић.

На удару жутократа, невладника и медија нашао се понајвише Војислав Коштуница, којег виде као главну претњу свом опстанку на власти, иако другима (попут мене) изгледа потрошен. Протест против овог медијског линча свакако је цивилизацијска дужност, и добро је што се бар нешто слободоумних људи тим поводом огласило. Још кад би спознали да је део те дужности и одбрана заточеника 10. октобра, можда би се у Србији нешто и покренуло...

А можда се само чека повод. Премијер Русије Владимир Путин стиже у Београд 23. марта. Срби о Русији - али и Европи - имају много што илузија, што предрасуда. А било би боље да знају чињенице, вели Бранко Жујовић (Глас Русије).

У међувремену, Империја распирује пожар арапске револуције у нови рат...