„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 04. март 2011.

Око Соколово #9

Књиге се могу написати о моралном, духовном, политичком и привредном посрнућу жутократије. Неке су већ написане, неке се још пишу. Жутократе прокламују да Србију воде у „светлу будућност” ЕУропско-атлантских интеграција - са Србима или без њих. Како стварно изгледа тај ЕУропски рај, и где смо ми у тој причи, пише Слободан Рељић.

О континуитету зла који представљају жутократе добро говори есеј Жарка Јанковића, који за илустрацију узима подршку Јове Капичића ЛДП-у.

Управо се најекстремније жутократе огрћу плаштом „антифашизма”, посежући за оном комесарском „логиком” да свако ко није комуниста (а данас се то зове „демократа”) у ствари фашиста. Душан Ковачев разбија ту илузију, документујући како војвођанерске власти амнестирају фашизам и ниподаштавају његове жртве.

Како би своје безнађе представили као наду, жутократе су Србији наметнуле још горе безнађе. И онда се у том очају појаве „Двери”, понуде нешто заиста различито, пробуде стварну наду - и унесу панику како у власт, тако и ону опозицију која је безнађе прихватила као нормално стање ствари. Како пише Жељко Цвијановић, „Двери” нису само изазов за ову власт, и ову опозицију, већ за цели систем. Коначно.

Сви који су клонули духом, који кукају да им је тешко и жале се на свакодневни живот, треба да прочитају сведочанство Миодрага Зарковића са недавног ходочашћа на Косово и Метохију. Тамошњи Срби имају од чега да страхују, али „нису ни јадни ни преплашени”. Живе пркосно, поносно и достојанствено. И рађају децу.

„Тај тихи, али неумољиви пркос, та исконска потреба да издрже све недаће не зарад пуког издржавања, него зарад неког срећнијег времена које неће морати да се издржава, већ ће моћи да се живи достојанствено, то их носи до коначне победе.”

Нема коментара: