Данас је 993. дан жутократије.
За процес који је ономад у БиХ требало три године, Империји данас треба три недеље. Толико је, наиме, прошло од првих повика за увођење „зоне забране летења” над Либијом до почетка „хуманитарног” бомбардовања, случајно или не баш на годишњицу инвазије Ирака коју је 2003. наредио Буш Јуниор. Од прошлог петка Либија се засипа „демократским" бомбама под шифром „Одисејева зора”, што је требало да буде насумично име, а испало је метафора за сумрак цивилизације.
Колико год се жутократе трудиле да га утерају у заборав, народ у Србији изгледа ипак није заборавио коректан однос пуковника Гадафија, који се према Србима још од деведесетих понео много поштеније од оних што га данас бомбардују, а Србе и даље киње. Будући и сама мета „хуманитарне” интервенције, Србија је „последња земља на свету која би за овакву врсту подухвата смела имати макар и мрвицу разумевања”, вели Ђорђе Вукадиновић. Чак је и Чеда Јовановић, иначе одани чизмолизац Империје, тражио осуду „хуманитарних” бомби - додуше исте секунде урнишући свој ионако непостојећи морални кредибилитет критиком министра Јеремиића што се састаје са „канибалима по Африци”. Реакција Императора Обаме, иначе врло приврженог својој „канибалској” родбини, још увек није позната. Ваљда зато што никад није ни чуо за свог „обожаваоца” Чеду.
Зато је Јовановић добио по ушима - вербално, додуше - када је у Београду ове недеље боравио руски премијер Владимир Путин. Шта се све он издоговарао са жутократама то се још не зна, али је зато савршено разумео са мотоциклистима и навијачима окупљеним у среду на „Маракани”, објашњава Жељко Цвијановић.
Нажалост - што своју, што нашу - жутократе су до те мере огрезле у својој покварености да нису схватиле упућену им поруку. Њихова Србија је један бедни брлог, у којем се најзлобнији лицемери највише диче поштењем и добротом, злочинци се величају а родољуби хапсе.
Начин на који је припаднике покрета „Наши 1389” пре две недеље малтретирао жутократски судско-полицијски апарат захтева згражавање сваког иоле пристојног човека, слагао се са њиховим ставовима или не. Сведочанство Ивана Ивановића о двонедељној политичкој робији илуструје не само примитивни и нељудски карактер затвора у земљи Жутији, већ и да „у затвору има више честитих и поштених људи него у нашој влади”. А запишани затвори само су симбол запишане земље (Василије Мишковић).
Промакао ми је пре пар недеља текст Миодрага Зарковића инспирисан скандалом на премијери „Монтевидеа”, у којем се осврће на презриви однос који жута кинематографија гаји према својој земљи и народу. Сергеј Трифуновић и Драган Бјелогрлић заслужили су само део дрвља и камења које се на њих обрушило; остало је претекла накупљена горчина силних година тихог трпљења, којем је изгледа коначно дошао крај.
Срби су само у двадесетом веку најцрње преварени најмање четири пута: 1918. митом о уједињењу са „браћом” која то нису била; 1941. митом о пакту без последица са Хитлером и побуни без последица за рачун Енглеза; 1945. митом о „братству и јединству”; и октобра 2000. митом о слободи и демократији. Само је четвртина српских бирача пре три године (што је већ 21. век, макар и само календарски) гласала за жути мит „И Косово и ЕУ”, али је жутократија свеједно завладала Србијом у име својих стварних, страних господара. О каквим се господарима ради и шта су урадили од света и Србије недавно је за Печат говорио академик Коста Чавошки.
Данашња Србија, односно Жутија, све више подсећа на онај експеримент са дресираним мајмунима у кавезу, где било који покушај да се нешто промени спречавају управо жртве жутократије, а да ни не знају зашто. Тако се, рецимо, од „Двери” тражи да понуде детаљне планове и конкретна решења (што се не тражи ни од које постојеће странке, већ им се претпоставља готово феудално право на народне гласове); па кад то и ураде, опет некима није довољно.
Како је кренуло, изгледа да ће морати да проради ждрепчаник...
Нема коментара:
Постави коментар