„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 10. децембар 2010.

Нобел и невладници

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.

Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.

Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.

Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.

Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.

Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.

Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

5 коментара:

Moj tzv. život је рекао...

Vise nego skandalozno. Jadno i snishodljivo kao i obicno.

Bojan је рекао...

Мене интересује о чему Јеремић размишља када прави такве потезе, јер вјероватно и сам боље зна како ће проћи његове одлуке. Због чега улази у директну конфронтацију са њима? Да није у питању игра добар-лош полицајац, за забављање народа и скретање пажње?
Или, због чега је он баш један од малобројних владиних званичника који је у стању да се директно успротиви и боде прстом у око ЕУ-САД?

Bojan је рекао...

Да има још једна ствар коју хтједох рећи: "европске/демократске" вриједности које нам ових мјесеци и година преносе слугани Империје у Србији се налазе у кошу који је нама са ових простора из комунистичких времена веома познат и фамилијаран.

Случај око ове додјеле награде лијепо то илуструје. Ради се о награди коју формално додјељује Нобелов комитет, утемељен у скандинавским земљама које нису чланови ЕУ. У формалном смислу то није никакав политички скуп или манифестација, а посебно не ЕУ-САД типа.

Не постоји никаква обавеза да имамо тамо представнике, поготово због контроверзних добитника награде у блиској прошлости. Па и из самих најава се види да ће представнике додјели награда послати можда 30-40 држава.

Ипак, наше сервилне власти све што има везе са иностранством лако интерпретирају у том смјеру и у њиховом поданичком мозгу, истренираном условним рефлексима и изграђеном прије свега на страху за сопствену (бирократску) егзистенцију и код најмање битне појаве пали се црвена лампица аутоцензуре. Морамо сами да се контролишемо и будемо увијек корак испред газде у сервилности, да се не деси несрећа да случајно урадимо нешто се газди не би допало. Само, у мору разних манифестација и појава, посебно испреплетених и закомпликованих глобализмом, није баш лако одредити шта је то стварно релевантно за наше газде нити до којих граница понизност мора да буде демонстрирана. Зато нам се дешавају овакви гафови.

Ово говори надаље и о суштинској неслободи у нашим бићима, јер колико су ови страхови, дезорјентисаност и недостатак личног/колективног интегритета и идентита видљиви на нивоу људи који су у власти, тако је иста та појава укоријењена дубоко у нашем народу. И у том менталитету, тој самоугушености гдје су слобода, лични став и људско достојанство жртвовани зарад материјалне егзистенције која је на биједном нивоу и која се неће поправити (поготово не оваквом сервилношћу) видим велику препреку развоју нашег друштва, како у материјално-економском, тако и у морално-духовном смислу.

Срби никада неће имати своју јединствену и јаку државу која ће моћи да препозна, утврди и одбрани њихове интересе све док већи дио народа буде размишљао и доносио одлуке по оваквим матрицама. Сама идеологија, супротстављање и плурализам истих није толико проблематичан концепт колико ова дубоко укоријењена неслобода и страх што нас тјерају да сами себе спутавамо и ограничавамо, на нашу штету.

А погледајмо мало и ЕУ бирократе нижег ранга који су нам ових дана додатно зачинили овај догађај. Већ неколико тих сподоба који су се јавили ових дана лијепо су нас подсјетили да разлике између ЕУтопије и једног комунистичког система заснованог на аутопрограмирању (као нпр СССР) у складу са партијским директивама нема. Пријетње и најаве које су том приликом изнели су скандалозни за једно друштво које говори о синтези различитих вриједности, о оркестрираним гласовима различитих нација и култура ЕУропе који пјевају у једном усклађеном фону љубави, среће и заједништва. Јер каква је то творевина којој ми тежимо ако они нас тјерају на овакве јадне и биједне аутоцензорске ствари, и то још да се доказујемо и прије самог подношења кандидатуре.

Ако ЕУ представља групу држава гдје свако има право на свој глас и мишљење, гдје се прије свега поштује тзв. демократија и људска слобода, зашто се онда од нас очекује да своје мозгове испрограмирамо у том смјеру аутосервилности и да се одрекнемо свог права на мишљење, достојанство и савјест? Шта ће нама уопште та творевина када они нас већ увелико гуше и обавијају у питонском загрљају и прије него што смо и формално пребацили наш суверенитет на Брисел? Шта ће се десити онда након Брисела? Хоће ли долазити да хапсе људе и убијају на основу вербалног деликта?

Bojan је рекао...

ДРУГИ ДИО
Ово говори надаље и о суштинској неслободи у нашим бићима, јер колико су ови страхови, дезорјентисаност и недостатак личног/колективног интегритета и идентита видљиви на нивоу људи који су у власти, тако је иста та појава укоријењена дубоко у нашем народу. И у том менталитету, тој самоугушености гдје су слобода, лични став и људско достојанство жртвовани зарад материјалне егзистенције која је на биједном нивоу и која се неће поправити (поготово не оваквом сервилношћу) видим велику препреку развоју нашег друштва, како у материјално-економском, тако и у морално-духовном смислу.

Срби никада неће имати своју јединствену и јаку државу која ће моћи да препозна, утврди и одбрани њихове интересе све док већи дио народа буде размишљао и доносио одлуке по оваквим матрицама. Сама идеологија, супротстављање и плурализам истих није толико проблематичан концепт колико ова дубоко укоријењена неслобода и страх што нас тјерају да сами себе спутавамо и ограничавамо, на нашу штету.

Bojan је рекао...

ТРЕЋИ ДИО
А погледајмо мало и ЕУ бирократе нижег ранга који су нам ових дана додатно зачинили овај догађај. Већ неколико тих сподоба који су се јавили ових дана лијепо су нас подсјетили да разлике између ЕУтопије и једног комунистичког система заснованог на аутопрограмирању (као нпр СССР) у складу са партијским директивама нема. Пријетње и најаве које су том приликом изнели су скандалозни за једно друштво које говори о синтези различитих вриједности, о оркестрираним гласовима различитих нација и култура ЕУропе који пјевају у једном усклађеном фону љубави, среће и заједништва. Јер каква је то творевина којој ми тежимо ако они нас тјерају на овакве јадне и биједне аутоцензорске ствари, и то још да се доказујемо и прије самог подношења кандидатуре.

Ако ЕУ представља групу држава гдје свако има право на свој глас и мишљење, гдје се прије свега поштује тзв. демократија и људска слобода, зашто се онда од нас очекује да своје мозгове испрограмирамо у том смјеру аутосервилности и да се одрекнемо свог права на мишљење, достојанство и савјест? Шта ће нама уопште та творевина када они нас већ увелико гуше и обавијају у питонском загрљају и прије него што смо и формално пребацили наш суверенитет на Брисел? Шта ће се десити онда након Брисела? Хоће ли долазити да хапсе људе и убијају на основу вербалног деликта?