Отпор постоји

Американци имају израз, „не види шуму од дрвећа”, за некога ко се бави детаљима, па му промиче остатак слике. Посматрање Србије са дистанце је корисно за сагледавање те велике слике. Али има још једна америчка изрека: „Ђаво је у детаљима.” Некада је за разумевање остатка шуме потребно да се гледа и појединачно дрвеће.

У прошлом тексту сам се питао зашто ову и овакву власт народ толерише. Али да ли је баш тако? Или можда у Србији, далеко од очију режимских медија, ипак постоји покрет отпора, за који ћемо сазнати тек када крене у акцију?

Жељко Цвијановић, колумниста Новог Стандарда, сматра да постоји. Али не као завера „Црне руке” ономад, већ као шири друштвени покрет људи које је жутократија отерала на маргину друштва и одузела им будућност. Иако за то жутократе и њихови невладничке скутоноше криве „Милошевића и деведесете,” чињенице су неумољиве. Десет година су имали да нешто направе од Србије - и направили су пакао.

За разумевање стварног стања у друштву не треба гледати у службене и полуслужбене медије, већ у културу маргине - обесправљених, понижених и у страну гурнутих људи. Поготово ако је та маргина у ствари већина друштва, као што је случај у Србији. Послушајте рефрен песме „Реп и град” (YouTube):

Демократе/Хоће да нас преваре
Кажу иду у Европу/Лажу децу Србије.
Лоповчине/Своју земљу покрале,
Све третирају ко робу/И продају за доларе.

А ево шта пева Београдски синдикат у „Welcome to Srbija” (YouTube):

А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф” има све да вас сјебем.
Спреман као „Хамас” репетирам калаш,
к'o „Новембар" ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука”, за преврате сам зналац,
к'o Београдски синдикат држим чврсто правац...

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви...

Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.

Песма је са новог албума, „Дискретни хероји”, који Синдикат дели бесплатно преко интернета, а посвећује га „дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке, који се не предају без обзира на околности, који никада не стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у сутра."

Жутократе су од Србије направиле државу у којој се једе буђав лебац, док власт једе ЕУропске колаче. У којој се за легитимни политички дијапазон проглашава простор између Чанка и Чеде. У којој за Србе нема места док се не одрекну себе - па ни тада.

Теоретски говорећи, народ у једној држави може да изражава своје ставове кроз медије, путем организација, и преко политичких представника. Али у данашњој Србији ништа од тога није могуће. Сва традиционална средства изражаја контролише жутократија. Народу преостаје или предаја, или прелазак у илегалу. Постоји дијапазон илегале, од теорије до праксе. На једном крају су форумашење по интернету, блогови, самиздати, песме. Напад на истакнутог јавног проповедника жутократије, мочугама у градском аутобусу, је негде у средини. А на оном далеком крају је пушка, па у шуму. Што по свему судећи није далеко.

Како упозорава Цвијановић:

„... ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости.

И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.”

(Нови Стандард, 4. август 2010, подвукао С.С.)