„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.



Преносим два наслова из актуелног Блица, стоје један до другог, што карикатуру чини потпуном:

Analiza američkog stručnjaka

Server: Srbija da se ne bori za izgubljeno u doba Miloševića

и

Počast Miloševićevoj bankarki

Spomenik Borki Vučić u Komiriću

Дакле, ноторни Денијел Сервер (дежурна и педантна вашингтонска гласна жица СВАКОГ масовног убице и етничког чистача Срба на Балкану, од неонацисте Туђмана, до етнофашисте Тачија), описан је телеграфски-неутрално као „амерички стручњак“ (Стручњак за шта тачно? Апологију Кравице и Клечке?). Не могу да улазим у нагађање да ли је рогобатна и несретна конструкција из наслова ове вести („Србија да се не бори“), исход неписмености преводиоца Блица или дослован Серверов исказ. Тек, када вам неко поручи да „има да се не борите“, то је НАРЕДБА, а не анализа, како Блиц неуко и мизерно пакује ову прљаву квислиншку цртицу из своје богате историје „разумевања“ сваке бриселско-вашингтонске мастиљаре која Србима доноси спискове захтева. Анализа не познаје императив као језичко средство. Императив није аргумент него управо негација аргумента, а анализа користи само језик аргумената. Јер ко посегне за императивом, тај ПРЕТИ („уради тако, или...“).

Са друге стране, вест о споменику Борки Вучић који планирају мештани њеног родног Комарића, саопштена је попут хистеричног вриштања. Милошевићева банкарка! Добија СПОМЕНИК!

Неко ће приметити, и биће у праву, да Борка Вучић јесте била, у својој дугој каријери, и Милошевићева банкарка. Као и Титова, Коштуничина и Тадићева. Напросто, жена је била банкарски стручњак, имала дуг и активан живот у послу у којем је много постигла, режими су се мењали са Борком или без ње. (Не верујем да у Америци неко назива Боркиног нешто старијег колегу и пријатеља Дејвида Рокефелера „Обаминим“ или „Бушовим“ банкарем: а Дејвидова банкарска епопеја је започела негде у доба Труманових мандата ако се не варам).

Истом логиком (Блицовог потказивачког и иследничког новинарства): како то да је Борка Вучић „Милошевићева банкарка“ а Сервер није „Туђманов/Норчев/Орићев/Изетбеговићев/Тачијев лобиста“? Поготово што би за ту врсту сродности било далеко више повода, јер Борка је радила у својој земљи (притом у државном банкарском сектору), а наклоност америчких политичара (и пратеће „аналитичарске“ служинчади попут Сервера) за хрватску, бошњачку, албанску... агенду, је КУПОВАНА, те то нико не крије ни у новонасталим балканским неофашистичким, темељно десрбизованим сатрапијама, а ни у Вашингтону. Дакле, колико је борка „Милошевићева“, Сервер је десетинама пута више Чекуов, рецимо. Или Клинтонов, макар, јер и након десет година са истим жаром заговара континуитет срамотног наслеђа Клинтонових деведесетих на Балкану.

Интересантно је и то да сам, у анализама независних америчких и енглеских аутора на тему третмана пост-југослевенских ратова у западним (поготово англо-америчким) медијима, често налазио управо указивање на општеприхваћени феномен ПОТПУНЕ медијско-политичко-појмовне дехуманизације Срба, свега што носи српски предзнак и макар и издалека служи као аргумент у српску корист. Дакле, не ради се о заговарању некакве српске „контрапропаганде“ која би Србе приказивала бољима него што јесу, него о ОДБИЈАЊУ саме ПОМИСЛИ на фер и равноправан третман српских жртава, српских ставова, српских околности.

Важност овог феномена је утолико већа што сам о њему читао готово ИСТОВЕТНЕ утиске истински (а не серверовски) стручних британских и америчких интелектуалаца, иначе различитих идеолошких и политичких опредељења (људи попут Норе Белоф, Дајане Џонстон, Едварда Хермана, Нормана Марковица, Џереда Израела, Мајкла Парентија, Џима Џатраса, Алфреда Шермана, Питера Брока, Ејба Розентала, Дејвида Гибса, Дона Федера, Џеремија Скејхила, Џона Лохленда, Филипа Џенкинса... тешко да би се сврстали у табор истомишљеника, као и читав низ америчких интелектуалаца, од левице до либертаријанаца и конзервативаца који су, ето, само по српском питању нашли тачку пресека).

То је, ипак, посебна тема, на коју би тек требало (МОРАЛО!) да се пише озбиљније, ако ни због чега а оно да не бисмо заборавили честит и храбар допринос неких часних људи који су Србе посматрали са далеко часнијим намерама него што, ето, данашњи српски медији дозвољавају. (Читаоци овог блога вероватно знају и то да је његов оснивач, Небојша Малић, озбиљно сарађивао управо на тему медијских манипулација Балканом у Америци, заједно са некима од набројаних интелектуалаца, па о томе може да каже и са далеко бољим увидом од мене.)

Посебну тему захтева и чињеница који локални постсрпски, амбасадорски, режимски и невладини (надвладини) медији крију као змија ноге: деведесете су ПРОШЛЕ свуда у свету, осим у српским медијима. Што је добра вест за свет, али не толико добра за Србију. Осим ако не сматрате нормалним да трезвене и утемељене истраживачке анализе српске и балканске ситуације читате на Huffington Post, a да вам се у Србији простор „легитимног“ сузи на „избор“ између Блица са својим „стручњацима“, злурадог Политикиног ликовања због завршног чина с Косовом, и еволијанског Пешчаника који сада већ варварски дивља са релативизацијама нацистичких злочина (видети језиви опис разговора Биљане Србљановић и немачког амбасадора) и неукусним доскочицама на исту тему.  И то је симптом далеко, далеко озбиљније дезоријентације једног друштва, него злосрећни Блицов квислиншки однос према Серверу.

Када се „грађанском“ сценом прогласе потписници срамног ултиматума косовским Србима за излазак на Тачијеве изборе (или ће их снаћи страшна судбина... тон и аргументација волшебно налик Серверовој), то јесте упозоравајући али сигуран знак да се интелектуална и критичка мисао једне земље налази на апаратима за реанимацију. Грађанска и слободарска традиција су НЕОДВОЈИВЕ од српске нововековне националне идеологије, и чиниле су њен иницијални мотор и замајац, од Карађорђевог устанка, преко Милетића, Светозара Марковића, слободарских српских покрета у западним српским крајевима, Младе Босне и Солуна, па до антифашистичке борбе и данашње борбе за Косово.

„Вредности“ потписника Тачијевог ултиматума имају своје име, исто су се звале током сваке окупације, исто се зову и данас. Можда можемо, пристојности ради, и да пристанемо на повремени еуфемизам, али оно на шта немамо право, то је да носиоцима уцена и промотерима минулог рада Агима Чекуа допустимо право на моралне придике. А све док медијски језик, и меру прихватљивог и легитимног буду одређивали они (или ће да нас снађе страшна судбина), о промени самомрзитељског дискурса у српском јавном говору нема ни речи. Нити места чуђењу што „апели грађанских интелектуалаца“ звуче као да их је писао неки љотићевац у јесен 1941, а телевизијске репортаже на тему догађаја из недавних ратова, као ХРТ 1991.

Пре више од шест деценија, Џорџ Орвел нас је упозорио на деструктивни садржај који је могуће уградити у језик. Студија о редефиницији сопственог језика у циљу успостављања непријатељске слике о самом себи као не само легитимне него и ЈЕДИНЕ допуштене, још није написана. Плашим се да ће је написати управо неки будући српски писац. Кад све ово прође, остаће океани сведочанстава о једном времену које је иза себе оставило само срамоту.