Лек за опасне илузије

Са задовољством сам прочитао текст Бошка Обрадовића (Двери) објављен у Печату 24. јула, који сажето, јасно и проницљиво идентификује не само проблеме с којима се суочавамо већ и пут изласка из ових смутних времена:

...историјски умор и занемоћалост читавог једног народа који је чинио велика дела у прошлости, делује застрашујуће и више него забрињавајуће, иако није прво такво искушење у нашој историји, док ово друго, психолошко „време илузија” у којима живимо чини се много опаснијим и трагичнијим по својим последицама, можда управо зато што га заправо нисмо ни свесни.

Тај умор и занемоћалост (за које и даље мислим да су систематски култивисани изнтура и извана) се онда претачу у идиотске илузије, које Обрадовић крсти "неотитоизам" и "евроунијатство," с тим да је ово друго у ствари варијанта првог, и представља чежњу за временом (наводно изгубљеним, а у ствари непостојећим) када се могло имати све а да се не ништа не ради. Али та размажена времена титоизма скупо су и крваво плаћена - прво огромним жртвовањем у првим послератним годинама, а затим економском кризом осамдесетих, када је стигао рачун од ММФ-а и Светске банке.

Још већа вредност Обрадовићевог текста је што се не зауставља на дијагнози, већ нуди и терапију за постојеће стање:

Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа. Потом би морали да уследе потпуно други погледи на свет и живот, потпуно нове радне навике и социјални идеали, сасвим другачија организација личног, породичног, друштвеног и државног живота.

Ово можда звучи као превелик изазов за мале-слабе-уморне Србе, али није све тако страшно. Наиме, све ово "ново" је у ствари већ у нашој традицији. Потиснуто, оклеветано, отерано у заборав, убијено и кришом закопано, све у име мамутског друштвеног експеримента стварања "Новог совјетског (југословенског?) човека" - али не и искорењено, нити бесповратно уништено. Ми по карактеру нисмо овакви какви смо данас. Нема разлога да измишљамо топлу воду, нити градимо некакав "нови народ"; то је опсесија тзв. Друге Србије. Потребан нам је препород, а не некаква "промена кода."

Према томе, излаз из ћорсокака уопште није сакривен у магли, већ је врло јасан. Ако смо залутали на свом историјском путу - а да се не лажемо, јесмо и то доста - онда је најприроднија могућа ствар повратак на извориште, да опет пронађемо себе.