Вест о смрти Драгоша Калајића чуо сам синоћ. Драгоша нисам познавао лично - упркос заједничким пријатељима и познаницима, значи и приликама за упознавање - из простог разлога што бих, у том случају, вероватно осетио парализујућу трему изазвану мишљу "а шта ја то њему могу да кажем?".
Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.
У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.
Нема коментара:
Постави коментар