Вели Министарство:
Najoštrije osudjujemo izjave Srdje Trifkovića o ambasadoru SAD u Beogradu Majklu Poltu, izrečene na Televiziji B 92, 24. jula, u emisiji "Utisak nedelje". Te izjave nisu smele ostati bez reakcije voditelja, koji je bio dužan da zna ne samo ko je čovek koji je uvrede izrekao, nego i to da se najviši predstavnici stranih država u Srbiji i Crnoj Gori ne smeju vredjati.
Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.
Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.
Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?
У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.
Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.
Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:
Било ме срамота да читам то саопштење на сајту Министарства, а могу тек мислити како је било срамота оног ко је то морао да пише... Понижавајуће је што МИП сматра да је његова делатност пријављивање новинара.
Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.
Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?
Нема коментара:
Постави коментар