„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 23. фебруар 2007.

Повод за размишљање

Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:
Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.
И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

уторак, 13. фебруар 2007.

"Драги Мајкл"

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :

Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!
Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!

Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!

Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?

[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?

[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.


(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)

понедељак, 12. фебруар 2007.

Историја и "службена истина"

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

уторак, 6. фебруар 2007.

Развлачење памети

Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.

...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.

... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.


Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.

С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.


Међутим:

... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.


(Комплетан чланак у архиви Политике.)

STRATEGIC MARKETING - IN VIVO

Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:

Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.

Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.


Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.

Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.

уторак, 30. јануар 2007.

Сад се сетили...

У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.

Добро каже Радовић:

Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.


Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.

недеља, 7. јануар 2007.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима блога који празник Рождества Христовог славе по јулијанском календару, срећан Божић. Извод из Божићне посланице Његове Светости Патријарха српског господина Павла, наук и порука, као и увек:

Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то пре­ста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не на­чи­не, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се из­ми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бе­сми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­пра­вља­ти, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

уторак, 19. децембар 2006.

Двоструки побједник

Није Стјепан Месић усташа. Не вјерујем да ико ко се понаша на хрватској политичкој сцени попут Месића у посљедњих неколико година може да се етикетира као про-усташки.

С друге стране, лако је не бити усташа у земљи која је остварила Павелићев сан (и то како!). Ево како је Стипе зборио 1990, када је тај сан још био научна фантастика:

"U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati. Ovo što skroz ... traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje... Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom."

(видео снимак)

Ово што Месић казује о побједи, то стоји. НДХ је послала цијелу легију на руски фронт и починила монструозне злочине против "народа и народности Југославије" (посебно Срба и Јевреја), али је послијератна Социјалистчка Република Хрватска била скоро исте величине као пријератна Бановина (и те границе су онда међународно признате 1991).

Штавише, могло би се рећи да су Хрвати трипут побиједили у свјетским ратовима 20. вијека, пошто су у Велики рат 1914. ушли као ентузијастични поданици Аустро-Угарске, а из њега изашли као дио побједничке Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Па пошто су тако увијек на побједничкој страни историје, иде "логика," немају се за шта извињавати. Па ни за Јасеновац.

Срби су се "о себи забавили" па им је изгледа свеједно. Сва срећа па Јеврејима није.

Фрањо Туђман је успио до те мјере да утка гнусно насљеђе НДХ у политичко, културно и национално биће данашње Хрватске, да се критика Усташа схвата као критика Хрвата. Стјепан Месић је у тим годинама био Туђманова десна рука, и учествовао је - па и овим говором, између осталог - у том Туђмановом пројекту. Па је побиједио и 1991. године, кад је "обавио задатак" и уништио Југославију, и 2000. године, када је наслиједио Туђмана као алтернатива "националистима."

Човјек, дакле, зна шта говори.

четвртак, 2. новембар 2006.

Гром ме ударио ако...

Када сам прочитао овај извјештај из Београда, морао сам да се насмијем.

Убрзо по завршетку уставног референдума, у недељу увече, на Београд се сручило невријеме. У нека доба у Ургентни центар су довезени мушкарац од 33 године и жена од 36 година са опекотинама. Изгледа да су били на Ади Циганлији, и водили љубав на трави испод жалосне врбе, кад их је природа изненадила. Мушкарац је био на кољенима, па је задобио само лакше повреде, а жена је лежала на трави па је страдала теже и задржана је на лијечењу.

И ту долазимо до смијешне стране приче. Како пишу дневне новине "Пресс," када се у болници појавио господин који се представио као муж опечене жене, испоставило се да је сирота госпођа у ствари на Ади била са - љубавником! И ето, ошинуо их гром.

Мислим да је Марк Твен једаред рекао да стварност зна да буде чуднија од фантазије. Свако мало па се то покаже тачно.

уторак, 31. октобар 2006.

Устав

И ето, Србија доби Устав. Једва, веле медији. Нису људи изашли на референдум до пред сами крај. Као у фудбалу, одлучна завршница аљкаве утакмице, јер је на крају ипак важан само резултат.

А резултат је држава Србија са гломазним уставом од двеста-плус чланова. Сад ми је јасно што људи кажу да га нико није прочитао: и мени се приспавало после првих тридесетак . Могли су да га скрате мало. Америка од триста милиона људи има устав од 27 чланова. Двадесет и седам, еј - и то су од њих 17 амандмани усвојени накнадно, током 200 и кусур година историје. Србија је за своје модерне историје (1804-данас) малтене имала двадесет и седам Устава... Добро де, десет, али свеједно. Великој Америци је доста 27, а Србији треба 206. Како - е то ми није сасвим јасно.

Да не помислите сад како се сврставам уз Чедисте, Бисеркаше, Кандићевце и остале либерал-бољшевичке фалангисте Модерне Јакобинске Евроатлантије ("Србија" будући прокажен и клеро-фашистичко-национал-четнички појам који би случајном употребом могао да увреди, на пример, Рамуша Харадинаја), ја нисам био против доношења Устава. Добро је што је прошао, лоше би било да није.

Уосталом, опоненти овог устава - "шарена скупина малих странка у трагању за својим идентитетом и великих лидера у потрази за својом странком," како их је назвао Ђорђе Вукадиновић у Политици - нису му стављали принципијелне замерке, већ им је сметало што "нема нас ту." О њиховом стварном утицају на политички живот, упркос несразмерној репрезентацији у медијима, довољно говори и чињеница да их Њујорк Тајмс није ни споменуо када је покушао да дезавуише устав као "рђав документ."

Зли језици кажу, прошао је због уврштавања клаузуле о Косову и Метохији као саставном делу Србије у преамбулу документа. Наравно да ће се прво ухватити онога што њима највише смета - што рече Наташа Кандић, "територијалну претензију Србије према другима," тј. Албанцима на Косову. Или је можда проблем претензија државе Србије на Наташин Круг Велике Двојке, који је већ годинама суверена и аутономна територија Невладе?

Слаб одазив гласача се тумачи углавном као умор лажима политичара. Вукадиновић вели:
"Све је више личило на одрађивање једне обавезе, скидање једног политичког бремена и уздах олакшања због на једвите јаде обављеног посла, колико неатрактивног и тешког, толико, опет, из безброј разлога, неопходног и важног." (Политика)


Дејан Симоновић пише за Нову српску политичку мисао:
"Велика апстиненција је добрим делом израз дубоког презира према политичком естаблишменту у целини. Много је оних који неће да гласају јер не прихватају да их праве будалама. Као што је много оних који одбијају да, макар као бирачи, учествују у политичком процесу јер им се читава та каљуга једноставно гади." (НСПМ)

Још када би то гађење прерасло у спознају да политика није решење животних питања, и да држава не би требало да буде арбитар сваког аспекта живота (што и по новом уставу остаје, можда у мањем обиму али још увек суштински), био би то први али и најтежи корак према правом напретку друштва у Србији. Мислим да већина народа подсвесно зна да им држава неће створити бољи живот, али га свакако може учинити горим. Самим тиме, што држава мање може да се петља људима у живот, то ће тај живот да буде бољи.

Зато ми је много оних 206 чланова. Кад су Американци били у стању да својих 27 "растегну" да би кроз те рупе провукли успостављање огромног државног апарата који годишње поједе више пара од бруто националног дохотка свих земаља Африке заједно... колико ли се штете може провући између српских 206? Америка има триста милиона глава, па још може некако да то издржи (докле, то је већ друга тема). А у Србији нешто мање од седам милиона, и све мање сваким даном.

Бољи је и овај устав од никаквог. Био би још гори да га је писала Невлада. Али докле ће избор бити између лошег и горег?

уторак, 17. октобар 2006.

Западне Вредности

Према писању новина у Србији, група навијача фудбалског клуба Борац из Чачка ухапшена је због расистичких испада према једном од фудбалера. Изгредници су носили беле капуљаче, дизали руку у нацистичком поздраву, и развили транспарент против играча Мајка Тамванјере, који је иначе црнац из Зимбабвеа.

Свакако, јакобински и мондијалистички активисти су се са задовољством облизивали, пошто ће хајка на "српски расизам" пунити њихове џепове западним донацијама још неко време, а имаће нову тему за своју целодневну медијску мржњу против народа коме само још теоретски припадају.

Иронија у свему томе је да овај расизам - који манифестно постоји - уопште није српски. Односно, српски је колико и cајентологија, шинтоизам, комунизам... Попут "либералне демократије," увезен је ђутуре са Запада, односно из Сједињених Америчких Држава, кроз филмове и интернет.

Откуд поморавским Србима, који рецимо не знају готово ништа о Муслиманима или Албанцима (који су им географски много ближи) идеја да обуку капуљаче Ку Клукс Клана? Немају појма да је то организација бивших јужњачких војника, основана 1865. да се бори против војне окупације Севера и марионетских режима у јужним државама на чијем челу су фигуративно били ослобођени црни робови. Нити знају да је првобитни Клан укинут по крају окупације, али да је једна његова фракција преживела и наставила да терорише црнце из чисте мржње. А сигурно не знају да за црнца из Зимбабвеа, какав је Тамванјера, Клан не значи апсолутно ништа; као што хрватска шаховница изазива мучнину међу Србима који су преживели НДХ али било кога другог оставља равнодушним, капуљаче су симбол терора за америчке црнце. И оне слабоумнике који су гледајући америчке акционе филмове Ж-категорије "научили" да капуљача означава мржњу према црнцима.

Апсурдно је, самомрзачки и нихилистички да Срби - ако се Србима могу назвати такви људи - прихватају идеје национал-социјализма (нацизма, за неупућене). Зар нису првобитни нацисти уништили српску државу и свирепо побили десетине хиљада (неки веле и милион) Срба? Јесу ли можда неки црнци, или Јевреји, основали Независну Државу Хрватску, Велику Албанију, и Вафен-СС дивизије "Скендербег", "Ханџар", "Кама" и "Принц Еуген", или су то ипак урадили нацисти? Да ли је Србија била под окупацијом Конга, или Немачког Рајха?

Разумем у неку руку носталгију за нацистима и фашистима међу нашим "демократским" суседима - Мађарима, Румунима, Бугарима - јер су они сасвим вољно били Хитлерови савезници, напатили се добрано за 50 година комунизма, а сад кад европски поредак амнестира Хитлерову територијалну поделу и усваја његову србофобију као своју, имају осећај да су за своје савезништво са Рајхом били неправедно кажњени. Наци-носталгија је у тим земљама сасвим нормална ствар. Нити се ко обазире на такву сентименталистику међу Хрватима или Албанцима. Кажу, ето, то је реакција на комунизам.

Ако је "уфуравање" на нацизам и расизам српска реакција на деценије Тита и Партије, онда су ти људи идиоти, који не схватају у коликој мери су дозволили да им баш комунизам одузме било какав смислени национални идентитет кад у усвајању туђих (па и антисрпских!) симбола и уверења траже себе. Марва малоумна, ништа паметнија од јакобинаца и мондијалиста, који су исто тако "сву памет попили" са Запада. Само из Сорошевих брошура и организација дежурних жртава, људи који су од кукумавчења направили уносну професију. А тај њихов "либерализам" и "демократија" (који немају ама баш ничега заједничког са историјским или емпиричким дефиницијама тих појмова) израста на наслеђу комунизма, чији су мондијалисти и физичка и духовна деца. Иронија на иронију, дабоме.

Смета им нацизам и расизам - али само код Срба. Свачији други је добар, позитиван, пожељан. Смета им све српско, ма шта било. Па и "нацизам у праху" увезен са Запада који толико обожавају. А требала би да се радује марва јакобинска, јер ето, Србија се коначно "модернизује," усваја "савремене западне вредности"...

Да се вратимо на тренутак у Чачак, где Мајк (Миша, брате) Тамванјера игра фудбал . Зар фудбал није српски? Ожењен је српкињом*, има дете. Зар то није српски? (Добро, није - али међу овима што су усвојили инстант-вредности са Запада, по којима су деца сметња уживању у животу.) Срби су традиционално прихватали странце који би се заљубили у Србију, њој посветили животе, и задужили српство много више од самозваних патриота.

(*Напомена: колега Witch-King of Angmar ме овде исправља у коментарима, и наводи да је Тамванјера довео жену из Зимбабвеа.)

Откуд сад да Срби мрзе црнце, или Кинезе? Да ли зато што виде људе који нешто раде, који позитивно приступају животу, уместо да чекају да Неко Други (држава, Запад, "реформисти") реши све њихове проблеме, као што већина Срба ради скоро шездесет година? Ко год тако мисли треба да се стиди, ако је ишта стида преживело "модерне вредности" са тако пријатељског нам Запада.

Хоћете да живите као Американци? Јел' хоћете? Није вам неки пример - Американци живе на позамљеном времену од позајмљених пара, али ајде, њихов просперитет је видљив: куће, аутомобили, разноразне машине и апарати. Илузија богатства неуком свету. Нека вам буде. Радите онда мало као Американци, 8 сати дневно сваки дан, плус два-три у саобраћају, са паузама за ручак од 10 минута, о кафи и буреку нема говора. Вреднујте слободу личности и имовине као што Американци чине бар декларативно, а не да за све треба дозвола у квинтупликату од општинског шалтерористе. Ето вам две позитивне вредности из Америке, једине две на које могу да помислим, а живим у Америци већ десет година. А онда гледам како идиоти разноразни по Србији имитирају Америку, на овај или онај начин.

Фолиранти све до једног, позери. Сви сте ми исти, од Чедиста до "нациста," немате појма шта стоји иза ваших парола, одакле су вам дошле идеје којима скрнавите ваздух кад проговорите. Имитатори празноглави, без трунке поштовања према себи а камоли према другима.

Фуј.

четвртак, 21. септембар 2006.

Коментари

Коментари читалаца могу да буду изузетно позитиван аспект вођења блога, али исто тако и веома негативан. Неколико непријатних искустава са вулгарним и деструктивним "коментаторима," који су умјесто расправе о ставовима изнесеним на овом блогу прибјегли изразима националне и вјерске мржње, убиједило ме да приступ коментарима ограничим само на кориснике Блогера. Да ли тиме ограничавам слободу изражавања? Апсолутно - али само овде. Овај блог је моје власништво, и не пада ми на памет да допуштам људима који мрзе и мене и моје да се на њему иживљавају. Ако хоће, нека направе свој блог. Широк им Интернет.

Свако ко се региструје као корисник Блогера може слободно да остави коментар на било који чланак овде. Брисаћу их једино ако су вулгарни или спам. Притом такође не намјеравам да улазим у полемике преко коментара. Ако нешто имам да кажем, рећи ћу то на главној страници.

Уједно се и извињавам на недостатку нових садржаја у посљедње вријеме. То не значи да их неће бити, и то врло скоро.

субота, 19. август 2006.

БЛОГАМИ

Недавно је један невероватан феномен унео трачак
преко потребне глупости и идиотизма у ретроградну српску свакодневницу. Ради се о освајању највећег светског глечера САХАРЕ путем промоције селебрти блога нај-ортодоксније-глупљег сајта писаног хрватском латиницом, а који се достиже одласком на адресу www.b92.net.

За блог пише преко две хиљаде осведочених аутора, махом битанги, настране омладине и локалних наркомана, сецикеса са оближње аутобуске станице јер је железничка била далеко, класичних манијака, разуларенe саксофонске камариле и теледириговане дворске болументе, сатрапа, трабаната, гаулајтера и гастaрбајтера, филозофа и хуманиста.
Сајт их рекламира са леве стране, одмах под мишком,
овим редоследом:

Биљана Плавшић-Србљановић
Светозар Цветковић
Горан Марковић
Горан Свилановић
Горан Паскаљевић
Мухамед Филиповић
Бата Паскаљевић
покојни Петар Луковић
Драгољуб Мићуновић - Дража
Светислав Басара и Љиљана Ђурђић-Басара
Марко Видојковић
Имануел Кант
Мајкл Џексон
Велимир Ћургуз-Казимир
Сергеј Трифуновић-Ћетковић
Ханс Холцијус и Тјарда Ван Дер Спул
Кенет КАУНДА
Хо Ши Мин
Ким Ил Санг
Никола Р. Самарџић и Ненад Ст. Прокић
Карл и Граучо МАРКС
Јасмина Тешановић-Хаџихасанефендиисламбеговић
и Нуне Поповић - Сиско.

Занимљиво а помало и интересантно али ови горенасолиџани ДРУГОВИ, са Биљаном Плавшић на челу колоне, нису могли да издрже факат-чињеницу да је ЛЕГЕНДА КНЕЗ Михајлове, највећи српски дисидент пре и после Ђиласа, и један од родоначелника опозиције у Србији, поготово трафике 'Опозиција', чији је био и власник - Милутин Млађеновић ЛИчНО - реторички обрисао под њиховим инфантилним ставовима, изајавама, мишљењима а БОГАМИ и личностима...

и забранили му свако даље вербално масакрирање левичарске болументе, то јест учешће на БЛОГУ због његових реторички експлозивних порука и немања талента да му узврате...

Милутин ме авертио ове чињенице посредством свог ПОСТА на ДИСКУСИОНОМ форуму Погледа лично господо другови,,,

Jош нисам стигaо да прочитам шта је генијални афористичар и легитимни духовни наследник Бране ЦРНчЕВИЋА, Добрице ЋОСИЋА и Султана ХАМИДА IV-ог тачно написао овој лудаји БИЉАНИ јер сам ишао на трим стазу у КОШУТЊАК да ПЛИВАМ,,,

али...

сигуран сам да их је реторички измасаркирао, нокаутирао, закопао, спалио леш а затим лансирао на ГРЕНЛАНД...

понедељак, 10. јул 2006.

Почетак освешћења?

Мислио сам да је неслана фудбалска шала Олија Рена била кап која је прелила чашу српске толеранције империјалистичких понижења, али чини се прије да је то била "пресуда" сребреничком кабадахији Насеру Орићу. Тим поводом је чак и Борис Тадић, "пословично далеко толерантнији и са више разумевања за све туђе интересе (а нарочито оне великих сила) у региону, а спрам српских интереса и осећања" (Малбашки) изразио невјерицу да звјерства над Србима очито заслужују мању казну од крађе у самопослузи.

Нова Српска Политичка Мисао преноси неколико чланака на ову тему, од којих издвајам одличну анализу гореспоменутог Николе Малбашког, Хашка фарса (са освртом на "српску параноју") и коментар Зорана Ђирјаковића у НИН-у, Убијајте док сте млади.

Такође препоручујем коментар Жељка Вуковића, Србија без граница, један од најбољих приказа садашњег стања српске државе.

Ако је судити по овим чланцима, изгледа да људима полако почиње да бива јасно шта се дешава и ко шта коме ради. Чим прије постану свјесни стварне ситуације, тим прије може да почне проналажење излаза. А то свакако не могу да раде исти људи који су до проблема и довели, нити за то могу да се користе иста средства, бар не ако се очекује другачији резултат од овог садашњег.

четвртак, 15. јун 2006.

Хронично лудило

Мондијалисти даноноћно креште да су Срби примитивни, заостали, дивљи и да им је преко потребно па и насилно "цивилизовање" како би се "еуро-атлантски интегрисали." Не кажу, дабоме, како ствари стоје на том Западу у који треба да се силом интегришемо и свакодневно снисходљиво да се поклањамо.

Срећом, ту је Батлер Шефер, бриљантни филозоф са страница LewRockwell.com, који стање америчког духа пет година после 11. септембра описује као "нормализовану неурозу" и облик хроничног лудила. Цитирам само неколико одломака:

Живимо у земљи којом владају опасни и глупи људи; социопате који су спремни да плански побију стотине хиљада невиних људи, жена и деце само да би задовољили своју незајажљиву похлепу за влашћу. Још поразнија је чињеница да живимо у земљи чији становници или цене такво понашање, или нису вољни нити способни да га препознају и осуде. Владајућа класа и њена камарила су зато у стању да понуде најпровиднија оправдања за своје понашање народу који заузврат само маше заставама.

Стравична је грешка да се за наше проблеме окривљују политичке вође, медији, или корпоратистичке структуре. Да ли силом прилика или својевољно, ми смо аутори сопственог лудила. Наше контрадикторно размишљање, у недостатку унутрашње свести, дозвољава да службено лудило сматрамо прихватљивим понашањем. Постали смо друштво "нормално суманутих," и то лудило уништава нашу свест о сопственој људскости, а и људскости других.

(...)Било какав суштински изазов овако распрострањеном политичком злочињењу захтева нешто што је већина нас одавно напустила: скуп јасних, виших принципа. Да би се живело нормалним животом, ослобођеним парадокса и ирационалних сукоба, човек мора да поседује унутрашњи, интуитивни осећај за понашање које одговара животу у друштвеној заједници. У разговору са људима, ретко срећем оне који сматрају да је јасно формулисан филозофски принцип прихватљив одговор на неко питање.

У доба када колективна хистерија очекивано потискује глас појединца, филозофске принципе су замениле анкете. Не знам колико пута сам на моја размишљања о било чему добио одговор, “али већина се не слаже с тиме." У нашем инфантилном свету, “принципи" су сведени на политички подобне пароле...

(...) Напустили смо оно што је покојни Џозеф Кембел назвао нашим "невидљивим носивим стубом", и платићемо због тога. Ричард Вивер нас је подсетио да "идеје имају последице". Последице има и њихово одсуство, као и ограничавање дозвољених окрива размишљања. Живимо у умирућој култури, чију пропаст већина нас неће препознати док не дође до потпуног колапса једине ствари коју још увек ценимо: нашег материјалног богатства


Шефер поставља каузални однос између материјализма који потире све духовно и социопатије која се одражава у лажима, убијању и пљачки. Мондијалисти међу Србима тврде да су Срби огрезли у лажима, убијању и пљачки баш зато што су окренути вери, мистици, историји и традицији, које чим пре треба да напусте у корист западног материјализма.

После 10 година силом прилика проведених у Америци, склонији сам да верујем Шеферу. Људи који урлају на сав глас кад треба да оптуже Србе за неки покољ а уздижу у звезде "Запад" који предњачи у изазивању ратова, масовном убијању, пљачки, паљевини, неправди и насиљу сваке врсте, или никад нису чули за логику, или су отишли још даље од Мао-це Тунга па верују да не само власт, већ и правда и смисао извиру управо из пушчане цеви.

уторак, 6. јун 2006.

„Добровољно“ силовање

Доле транскрибован коментар Станка Церовића са Мећународног француског радија (Radio France Internationale - RFI) емитован је крајем фебруара, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија.

Отцјепљењем Црне Горе, које је терориста-премијер Агим Чеку назвао „претпосљедњим чином распада Југославије“, сада се поново актуелизује питање Косова. Зна се већ шта хоће Шиптари и њихови симпатизери у круговима моћи ЕУССР и Америчке империје; питање је како то да остваре. Управо о томе говори и Церовићев фебруарски коментар.

Без даљег увода:

Радио Франс Ентернасионал, 20.02.2006.

Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић

Овакви какви су, преговори између приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. (подвукао С.С.) Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бароза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.
Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

четвртак, 1. јун 2006.

Дуже у заједници

Виц који сам чуо јутрос:

Пита Црногорац Србина: "Гдје ћеш на љетовање ове године?"
"У Турску," овај одговара.
"Што у Турску?" увријеђено ће Црногорац.
"Имају лепше море, боље плаже, повољније цене, а и дуже смо били у заједници."

(захваљујем Јелени)

понедељак, 29. мај 2006.

Стварност и сатира

Прије пар мјесеци је блогер по имену "Балканиак" одлучио да сатиром удари на Империју и оне у Србији који јој професионално и аматерски љубе скуте.

На сајту "Balkans Without Borders" (Балкан без граница), коме у опису стоји да је "Подршка напорима да се од света направи оно што свет прави од Балкана," Балканиак је овог викенда објавио ексклузивни интервју са предсједником Србије Борисом Тадићем. У тој мјери је "скинуо" Тадићев стил, фразеологију и тон, да "интервју" звучи готово аутентично. Ево само једног од бисера; Тадић најављује прелиминарно признање Новог Свјетског Поретка:

ПРЕДСЕДНИК: ...И то би био наш коначан државнички чин, као и доказ да нам није стало до политикантства и власти по сваку цену. Ми бисмо тиме показали нашу кооперативност на најбољи могући начин, нашом спремношћу да будемо међу првима, ако не и први, који ће поздравити наше сопствено самоукидање. Тада ће Србија заправо и показати да је постала једна нормална држава, један од лидера у региону.

BWB: Нажалост, то би кратко трајало, с обзиром да би се Србија већ следећег тренутка самоукинула?

ПРЕДСЕДНИК: Али би наши партнери то високо ценили. И то је оно што је битно.


Имао сам прилике да слушам Тадића уживо, када је дошао на пост-инаугурално поклоњење у Вашингтон, и он заиста овако звучи, а вјероватно и мисли.

уторак, 23. мај 2006.

Каљање краља

Вук Драшковић, најгласнији квислинг у власти Србије, одушевљено је прокоментарисао расрбљавање Црне Горе изјавом да Србија сада треба да постане монархија.

"Уколико на референдуму грађани Црне Горе одлуче да постану независна држава, очекујем да престолонаследник Александар Карађорђевић одмах реагује, окупи све снаге и иницира успостављање уставне парламентарне монархије у Србији - изјавио је на конференцији за новинаре у Бору Вук Драшковић, шеф дипломатије СЦГ и председник СПО."

И покварен часовник двапут дневно показује тачно време, па што не би и Вук понекад био у праву? Али пошто Вук длаку мења али ћуд никада, одмах после ове изјаве врли министар додао је:

Пречица до пуноправног чланства у ЕУ и НАТО јесте само ново државно уређење у Србији као уставне парламентарне монархије - оценио је Драшковић.

У преводу: Шта ме брига хоће ли ово бити боље за Србе и Србију, важно је само да независност коју смо ето добили црногорским отцепљењем што пре изгубимо уласком у совјетизовану мегадржаву звану ЕУ, и чим пре се простремо пред ногама Алијансе која нас је 1999. бомбардовала и дан-данас окупира део наше територије (а коју, дабоме, треба предати Албанцима у име што бржег уласка у ЕУ и НАТО...).

Али, не завија Вук ради села, па макар се оно звало и Брисел, већ ради себе. Некадашњи дописник ТАНЈУГа који је 1974. за Политику Експрес фељтонски "препричавао" књигу генерала Данила Комненовића
"Последња четничка завера," да би се 1990. пресвукао у водећег четника и монархисту Србије, Вук вероватно мисли да ће му повратком краља следовати најмање премијерска фотеља.

Срећом по нас, а несрећом по Вука, идеје нису саме по себи довољне. Потребни су људи да их реализују. А ни он, ни "принц-престолонаследник," који зна да прави пријеме као краљ али у себи нема ни једне државотворне коске, нису у стању да од Србије направе монархију, па макар то било и најбоље решење у датом тренутку, и иначе.

среда, 10. мај 2006.

Пјешке па против

Душан Смоловић (26), студент београдског универзитета, упутио се пјешке пут родитељске куће у Мојковцу, гдје 21. маја намјерава да гласа против отцјепљења Црне Горе. Пут од неких 400 километара Смоловић намјерава да пређе за десет дана.

Како је рекао Гласу Јавности:
Идем да кажем "не," а разлози су свима јасни - и историјски и економски, али и моји, лични. Мајка ми је из Србије, пола ми родбине живи овде, брат ту студира, ђевојка ми је из Србије. Један ми је ђед сахрањен овде, један у Црној Гори... Моји су се упознали на студијама у Београду, овде сам и рођен. А ја неђу да сјутра будем странац ту где сам рођен.

Ето како се понаша неко чија су убјеђења искрена. А најгорљивији садашњи поборници независне Црне Горе, самозвани "Дукљани" који поричу сваку везу са српством не само себе (на шта имају право, ако већ хоће) него васколиког живља Црне Горе, Брда и Приморја, некада су били фанатични комунисти, па онда самопроглашени српски националисти - а у ствари увијек опортунисти и(ли) плаћеници.