Сироти мали разбојници

Када се крајем децембра прошле године причало о тобожњој апокалипси по мајанском календару, неко је из фиоке извукао класични виц о америчким медијима. У случају стварног краја света, веле, у Њујорк Тајмсу би вероватно освануо наслов: „Смак света: најтеже погођене мањинске заједнице“.  То ми је пало на памет кад сам јутрос наишао на овај текст из Вашингтон Поста, у којем се предстојеће америчко повлачење из Авганистана посматра из угла продавача украдене војне робе. Сасвим озбиљно.   Ни сад не могу да одгонетнем тачну намеру аутора текста. По тону би могло да се закључи како му не смета ни лоповлук, ни корупција, ни америчко „увођење демократије“, већ му је кабулски бувљак украдене робе некако пријатнији од аутентичних локалних продавница. Било како било, извештач Поста сасвим ненамерно описује како тачно изгледа „благостање“ под чизмом Империје. Наравоученије, за оне који хоће и могу да уче.  - Сиви Соко

У Кабулу, продавачи украдене америчке робе стрепе од будућности
Вашингтон Пост, 16. фебруар 2013
Ричард Лајби

Кад картон сапуна нестане из америчке војне базе, или из контејнера НАТО залиха, пре или касније завршиће на тезгама Буш Маркета, неке врсте лоповског шопинг-центра у центру Кабула.

Добивши име по Џорџу Бушу млађем, председнику САД који је почео рат у Авганистану, овај бувљак ради већ преко осам година, захваљујући присуству страних војника који обезбеђују ратни плен. У доба Обаме, међутим, константно повлачење америчких трупа наговештава фајронт за ову кошницу дућана, где је на продају све од смрзнутог пецива пуњеног пекмезом до шампона против перути.

На неки начин, бивљак служи као микроекономски барометар стрепње Авганаца од краја 2014, када се завршава борбена мисија коалиције предвођене САД. Најава председника Обаме у прошлонедељном обраћању Конгресу да ће убрзати повлачење преосталих 34.000 војника током ове године само је додатно забринула трговце, који не знају шта ће се десити када одлазак западне војске прекине доток новца и материјала.

„Бизнис је некад био добар“, вајка се дућанџија Сабур, наслоњен на полицу са препаратима против бубуљица и боје за косу (намењене мушкарцима). „Али сад је депресија.“

Неколико дућанџија вели да је промет опао за 50 одсто од прошле године, када је отишла већина војника пристиглих у „таласу“ 2009. Опала је и количина војне робе за крађу, а цене су порасле. Притом све мање страних хуманитарних радника долази у потрази за познатом западном робом.

„Да је Обама рекао да неће повући војску, бизнис би порастао“, тврди 47-годишњи Сабур, који нема презимена и спада у Авганце који се противе повлачењу. Председник Хамид Карзаи, пак, сматра да повлачење неопростиво касни.

Сабур тврди да је 11-годишње присуство САД донело његовој ратом напаћеној земљи безбедност, шансе за девојчице и жене, и функционалну државну управу. „Неки кажу да Американци треба да оду, али то је губитак за нас,“ вели он.

Друге дућанџије кажу да се ипак уздају у вишу силу од америчког долара. Двадесетогодишњи Самјулах, обучен у мајицу са лажним симболом армије САД, каже: „Алах је милостив. Ако нам Обама не да хлеба, даће Алах.“

Попуст „на пет прстију“

Кошница од неких 600 дућана и тезги, Буш Маркет је минијатурни пример масивне корупције која је израсла из дотока милијарди долара у војној и развојној помоћи за Авганистан, где је „скидање кајмака“ уобичајена пракса од врха до дна друштва.

Већина дућанџија се прави да не зна одакле потиче роба коју продају. Али како објашњава један трговац, Авганци који добију посао у војним базама веома вешто себи обезбеде „попуст од пет прстију“ на робу која пристиже. Сандуке потом кријумчаре у камионима за ђубре, вели трговац, који није хтео да се представи.

Авганске власти ретко шаљу рације у базар, осим кад Американци не посумњају да се међу украденом робом налази нешто осетљиве природе. Дућанџије кажу да су последњи пут видели америчке војнике током једне авганске рације, пре отприлике две године.

Америчка армија није одговорила на наша питања о пореклу робе на пијаци. Што не значи да проблем робе украдене из логора, или пошиљки скренутих пре одредишта, није службено примећен. Маја прошле године, генералмајор Ричард Лонго, заповедник одсека за борбу против корупције, посетио је базар на позив независног војног листа Stars and Stripes.

„Сигурно да не поричем да крађе има“, изјавио је Лонго новинарима, док су дућанџије купцима паковале робу у кесе са ознакама војне и ваздухопловне Службе Размене.

Многе тезге нуде асортиман војне робе, али је далеко више кинеских копија од  аутентичних војних ручних сатова, обуће, ранаца и мајица. Ту су још и ножеви и боксери какви могу да се нађу у Америци у продавницама војних вишкова.

Становници Кабула сећају се претече ове пијаце, тзв. „Брежњев маркета“ из времена совјетске окупације, где је на продају био кријумчарени, украдени и одбачени војни материјал, укључујући и оружје.

Ове недеље, у понуди Буш Маркета били су сандуци Готових Оброка (MRE), војних следовања на којима је одштампано упозорење о забрани препродаје. Нико се на то не обазире. Пад дућана ниже, радници истоварују сандуке чоколадица, на којима још стоје етикете: „Намењено службеним војним продавницама“.

„Тридесет милиона лопова“

„Људи донесу робу, не знам откуд“, каже 59-годишњи Сали Мухамед, чији дућан продаје чоколадице за око 40 центи. У Америци им је цена долар.

„Авганистан има 30 милиона лопова“, наставља Мухамед са киселим осмехом, цитирајући једну од процена укупног становништва земље, „и двеста хиљада странаца који су такође кварни.“

У хладном и блатњавом Кабулу, где се бетонски бункери и стражарнице испреплићу са  бакалницама где на отвореном висе животињске трупине, Буш Маркет је нека врста освежења за америчке очи, чудесна оаза познатог благостања.

Али понуда зависи од тога шта је којег дана „пало с камиона“: бочице љутог соса, паковања туњевине, протеински напитци, чак и божићни напитак од јаја.

То што се ради о украденој роби не значи да је јефтина. Паковање жвакаће гуме кошта два долара, више него у Америци.

Трговац и бодибилдер Рахметулах Кан (21), с поносом објашњава да његов инвентар протеинског прашка омиљеног међу војницима потиче директно из складишта ваздушне базе Баграм, и сличних места широм Авганистана.

Седећи у замраченом дућану - у Кабулу је поново нестало струије - Кан је понудио мрачну визију будућности. „Ми смо Авганци, хоћемо да задржимо своју земљу“, вели он. „Али данас нема посла, нема пара. Шта ћемо да радимо кад Американци оду?“

На то питање ни он није имао одговора.

Хамид-пашина кичма

Шокантни исход другог круга председничких избора довео је до праве панике међу члановима квислиншког култа. Они већ недељу дана бацају што је више могуће прашине народу у очи, причама о ЕУропском путу, међународним инвестицијама, оваквој или онаквој влади, овом или оном премијеру... Иде се чак и дотле да се намерно искривљују речи не само новоизабраног председника Николића - који је у посети Русији као приватно лице - него и руског лидера Владимира Путина. Мисле, ваљда, нико их неће ухватити у лажи.

Просто је дегутантно колико и каквих квислинга се накотило у Србији - не од 2000, него од давно пре тога. Али није невероватно. Подаништво, самопљување и служење другима деценијама су систематски форсирани као врлине, а слободољубивост и достојанство гажени сваком приликом. Чудо је како је ико нормалан опстао у том УжаС-у.

Дабоме, како би полтронство, издајство и самопорицање постали врлине - а не мане - потребно је да се они који мисле и понашају се другачије прогласе за ненормалне, сулуде, затуцане, ретроградне, итд. Управо то преумљавање, а не бомбе или санкције, најубитачније је оружје Непријатеља.

Ништавност квислиншког култа у Србији најбоље се види када се упореди са другим местима и народима које је Империја узела на зуб. На пример, Авганистаном. Преумљени Срби се жале да су „уморни“ од 8 година санкција, три месеца рата и десетак година досманлијско-жутократског силовања паметни. У Авганистану рат траје без престанка већ више од тридесет година, откад су 1979. САД подстакле муџахединску побуну против просовјетске власти. После совјетског повлачења дошло је до крвавог међусобног обрачуна џихадиста, из којег су као победници изашли Талибани. А њих је крајем 2001. са власти склонила америчка интервенција (мада тренутно контролишу већи део земље, док Америка најављује скоро повлачење). Тада су Американци за шефа авганистанске државе именовали Хамида Карзаија.

Хамид Карзаи (фото: Америчка морнарица)

Карзаи је 2009. „изабран“ за председника на не сумњивим, већ отворено лажираним и покраденим изборима - па ником ништа. Његов ауторитет се практично не признаје изван престонице коју држи окупатор. Отуд га зовем „Хамид-паша од Кабула.“ Рекло би се, квислинг најтеже категорије, потпуно у америчком џепу.

 Међутим, баш Карзаи је својевремено (2008) одбио иницијативу да се за специјалног изасланика Империје за Авганистан именује бивши сатрап БиХ, Педи Ешдаун. А пре неки дан је забранио улазак у земљу једном америчком конгресмену, због његових изјава о Авганистану.

 Дејна Рорбахер, републиканац из Калифорније (иначе велики пријатељ „Косове“), изјавио је претходно да устав Авганистана не ваља, да је омогућио Карзаију и његовој родбини да се обогате, да је Карзаи проневерио америчке донације, и да је потребна нека врста федерације како би се направио мир између паштунске већине и осталих народа у земљи. Све то мање-више стоји, као и чињеница да су постојећи устав написали странци, да је сам Карзаи квислинг, итд. Али погледајте како је Хамид-паша одговорио:

„Демократски изабран конгресмен САД не би требало да заговара етничке поделе у Авганистану, меша се у унутрашње послове Авганистана, тражи од Авганаца да праве федерацију насупрот авганском уставу, и да се ниподаштавајуће изражава о авганском народу и осталим етничким групама у земљи.“ (Сиенен)

Амерички законодавци и чиновници годинама говоре и раде далеко горе ствари Србији и Србима. Можете ли замислити да им било ко из владе Србије ускрати гостопримство у земљи, или им се макар обрати оваквим тоном? Не? Е, то значи да квислиншки култ још увек влада, без обзира ко је председник, премијер, министар иностраних дела, итд. Док људи на власти у Србији не буду имали макар онолико кичме као Хамид-паша од Кабула, квислиншки култ ће наставити да влада, а слобода ће остати само прича.

Недовршена прича

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.

Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.

Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.

Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.

Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.

Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.

Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.

Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.

Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.

На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

Бота и Змија

Има десет дана да је Дик Марти, специјални истраживач Савета Европе, објавио свој извештај о мафијашком деловању врхушке такозване републике Косово. Две године је Марти сакупљао грађу, причао са сведоцима (онима који су се усудили да проговоре) и претурао по обавештајним и полицијским архивама, како би пред овим парламентарним телом изнео дуго затомљену истину о правој природи тзв. Ослободилачке војске Косова и њеног вође, Хашима „Змије” Тачија. Све се ту нашло, од хероина до трговине робовима и оружјем, па до убијања људи како би се њихови органи за скупе паре продали на црно богатим светским купцима.

И шта је Србија урадила? Прво је идиот Векарић, Тадићев Вишински, пролупетао како је ово велика победа Боте Председника и васцеле жутократије, јер су ето баш они у ствари сакупљали сву ту грађу и борили се за ту истину о Тачију. Клинац! Нико није рекао ни реч о страдању заточених Срба као присилних донатора, док то није 2008. објавила Карла дел Понте, тада већ бивши инквизитор квазитрибунала у Хагу. Жутократе су онда направиле од тога медијски циркус, а онда заћутале - баш као и што је био случај са целом њиховом „борбом за Косово”. А сад се Векарић кити туђим перјем. Научио од шефа, шта ли.

А тај шеф, беда најбеднија, вели да ће он упркос извештају - из којег је јасно да је Хашим Тачи монструм а не човек - ипак с њим да седне и „преговара”. О чему, када окупаторски режим у Приштини пристаје једино на безусловну капитулацију Србије? Вели Бота да је Тачи „легитимно изабрани представник Албанаца”. Бива, то значи да је он, Бота легитимни представник Срба. Е да не би! А у ствари чини се да Врховни Жутник у ствари завиди Тачију, који је добио преко 90% гласова у свом атару - сигуран знак изборне крађе због које би се постидео и Хамид-паша од Кабула. А како је Бота намакао већину на оним ономад изборима, то нити ко зна, нити се спомиње. Рекла „међународна заједница” да су били демократски - баш као и ови Тачијеви сада.

До јуче сам мислио да је Ботино лајање да ће хапсити Џулијана Асанжа (власника Викиликса) само већ уобичајено поданичко удвориштво Империји. Међутим, са објављивањем империјалних депеша у којима сви председникови људи недвосмислено потврђују да је тзв. одбрана Косова прича за замајавање народа, а да се све ради како би Србију увели у ЕУропство, признали Тачијеву државу, ушли под скуте НАТО и продали Републику Српску. Е да, још и да притом забију нож у леђа Русији. Све оне приче да ће „Русија продати Србе као и сваки пут до сада”? Чиста замена теза, намерно пласирана да замаскира жуту издају Србије, али и Москве.

Сећате се оног меморандума из фебруара, у коме разне „дипломате” пишу Боти да су незадовољне што није испунио обећање да скине Косово са дневног реда? Тачан, до последње запете. Да парафразирам Тацита, Врховни Жутник води велеиздају и то назива државничком политиком.

Али што рекоше људи за Мартијев извештај, све смо то већ знали; сад је само потврђено. Па добро, ако смо знали, што нисмо реаговали? Ако човек несвесно чини зло, или под присилом, онда то још може и да се опрости. Али ако је свестан зла а не чини ништа да га спречи, онда је и он одговоран за то зло, баш као и да га је лично и намерно починио. То важи за тзв. међународну заједницу, која већ више од деценију посматра како Тачи и ОВК - које су и довели на власт 1999 - уништавају све српско на Косову и Метохији, и не само да ништа не предузима да то спречи, већ им и помаже што својим ћутањем, што ућуткивањем оних који би да проговоре.

Али важи и за Србе који знају ко је и за шта се залаже Борис Тадић, такозвани председник такозване државе Србије, а у ствари најбеднији квислинг на лицу планете. Он већ годинама силује истину, коље правду и вади Србији органе наживо, и ником ништа. У томе је највећа трагедија, и још већа срамота.

Хамид-пашина демократија

Када је пре девет година ДОС преузео власт у Србији на уличним демонстрацијама, аргумент самозваних револуционара је био да је "режим" Слободана Милошевића покушао да украде ванредне председничке изборе, на којима је - рекоше - још у првом кругу победио њихов кандидат, Војислав Коштуница.

Милошевић је нудио други круг, али ДОС није хтео ни да чује. Никада нећемо сазнати ко је стварно победио на изборима, јер су гласачки листићи страдали - гле срећне ли "случајности"! - током паљевине Скупштине коју су извршиле присталице ДОС-а. Октобарска "револуција" завршила се изненадно и мирно, када је Милошевић предао власт после састанка са Коштуницом. Одређеним струјама у ДОС-у није одговарао овакав расплет ситуације, и та њихова фрустрација била је семе будућег конфликта између ДСС и коалиције коју је предводила ДС - али то је тема за неки други текст.

Разлог што све ово спомињем, наиме, су вести из Авганистана. На тамошњим председничким изборима крајем августа убедљиво је победио садашњи председник, америчка марионета Хамид Карзаи. Толико убедљиво, да је убрзо постало јасно да је у питању била масивна изборна крађа!

Крађу избора потврдио је заменик шефа мисије УН, амерички дипломата Питер Галбрајт, нама познат као амбасадор у Загребу деведесетих који је својевремено бранио "Олују" изјавом да је етничко чишћење "нешто што раде само Срби". Галбрајта је због тога сменио шеф мисије УН, норвешки дипломата Каи Ајде. Подсетимо се, он је био одговоран за срамно заташкавање мартовског погрома 2004. на окупираном Космету. После његовог извештаја, УН су напустиле политику "стандарди пре статуса" и именовале Ахтисарија за "посредника" у процесу одвајања окупиране српске покрајине.

Скандал око изборне крађе био је довољно велики да Хамид-паша од Кабула великодушно понуди други круг избора свом противкандидату, Абдулаху Абдулаху. Овај је ту понуду одбио, будући да Карзаи није сменио нити једног од људи одговорних за крађу избора. Потом је изборна комисија, коју је именовао Карзаи, одлучила да прогласи други круг непотребним (!) а првобитне резултате важећим!

Шта је била реакција Вашингтона, Ист Ривера, Лондона и Брисела? Протести? Санкције? Осуде? Ма какви - громогласни аплауз, и честитке Карзаију на "победи"!

Толико, дакле, о некаквој демократији, цивилизованим вредностима, принципима, итд. За самопроглашене господаре света, то су флоскуле за обману будала. Надам се да вам је сада јасно зашто је аргумент пост-октобарских власти да се Србији не сме отимати територија зато што је то "демократска земља са демократском владом" испао јалов. Да опет цитирам Филипа Канлифа,

"демократе су они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова."

Зато сам толико скептичан када се данас говори о "победи над фашизмом." Хитлер и Мусолини су побеђени, без сумње, али је њихов морал - где се добро или зло одређује не према делу, већ према починиоцу - итекако тријумфовао. Тако да, рецимо, крађа избора постаје врлина када то ради америчка марионета Хамид-паша, али је злочин када то наводно уради непослушни Милошевић. Када Срби бране своја права у противзаконито новопроглашеним "независним" сатрапијама, онда је то "агресија". А кад Америка нападне Ирак, са друге стране света, без икаквог повода и на основу очигледних лажи, то је онда "легитимна самоодбрана".

Врли нови свет, шта ћете.