„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 11. јануар 2014.

Но се бојим од зла домаћега

Око Соколово, бр. 101
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Крај, односно почетак, године добра су прилика да се човек пресабере и преиспита. Хајде да сад, пред почетак јулијанске 2014, видимо шта се то занимљиво дешавало у Србосфери у протекле две недеље.

У свом прегледу године на измаку, Бранко Жујовић подсећа да државу већ дуго, предуго, препуштамо „способнима“ (лукавима, у библијском значењу) који немају нимало стида. Хоћемо ли тако да наставимо и у 2014 - па док нас не буде ни за под ону шљиву из пророчанства?

А да се ради на томе да Срба буде све мање, доказе износи Борис Алексић: цифре и статистике, стравични и тужни баланс преко деценије „жутовања“. Две трећине „приватизованих“ предузећа уништено, 51 милијарда долара изнесена из земље, а најпоразнији податак је пад становништва за пола милиона у првој деценији „демократије.“ Не рачунајући два-три грађанска рата годишње у „прекидима трудноће“...

Србијом влада култ смрти. Чак је и година за нама умрла од стида, вели Ђорђе Ивковић, јер се више нико не усуђује да спомене почињено зло. Као што је свештеник у Загребу „прећутао“ део из посланице „прогресивног и кооперативног“ патријарха који би могао да увреди оне што Павелићу служе мисе-задушнице. О томе, и о чудним грешкама у цитирању Светог Писма, пише Александар Лазић.

Владимир Димитријевић подсећа на - намерно - прећутане и скрајнуте јубилеје 2013, успомена на које би угрозила квислиншки пројекат преумљавања. Уосталом, није случајно што историју још учимо из аустроугарских књига. Само је изненађење да је било ко још тиме изненађен.

Ово испирање мозга није почело петооктобарским пучем, већ је тада пре настављенопосле деценијског предаха. Штошта може да се замери критици Југославије коју нуди Бранко Драгаш, али је суштински у праву: била је то из корена трула држава. Само се у поређењу са данашњим суновратом чини као боље и мирније време. А зашто култ форсира југословенство, објашњава Жељко Цвијановић: да би се тако неутралисало српство.

Крајњи циљ квислиншког култа није никаква „боља будућност“ или „нормалан живот“, већ сахрањивање Срба у ЕУропску гробницу народа (како рече Синиша Ковачевић) како би они ушли у редове гробара. Има ли бољег примера од господара вУЧКа, за којег је очигледно врхунац државништва да иде стопама Друга Боте и испише сопствене Басаријаде?

У хаотичном, злом „поретку“ где се ниподаштава рад а слави кримогено „сналажење“, обећање уласка у владајућу касту користи се као мамац за среброљубиве и људе слабог карактера. Пошто је све то већ виђено - у Србији, али и широм света - Стефан Каргановић описује како се врбују култисти за јуриш на Републику Српску.

Култисти можда јесу наш највећи проблем, али је њихов највећи проблем што су се апсолутно прерачунали, поверовали у сопствене лажи, и поричу стварност ради сопствених фантазија. Историја није готова, већ се итекако враћа, подсећа Богдана Кољевић. А никаква рачуница на овим просторима не може да прође без Русије, о чему пишу Жељко Цвијановић и Милош Милојевић.

За крај, мало подстицаја за размишљање: 11 варијација које је у новогодишњем Печату понудио Мило Ломпар. И подсећање од Сивог Сокола:

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа је неминовна ако се за њу борите.

1 коментар:

CubuCoko је рекао...

Додао бих још и ово: када је јесенас "затворена држава" због неслагања републиканске већине у Конгресу и Беле Куће о буџету, Император је наредио свим државним службама да "отежају живот народу што је више могуће" затварањем националних паркова, путева, мостова, итд.

Толико о "правној држави" и "независним медијима."