„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 6. септембар 2013.

Против култа смрти

Филип коментарише јучерашње Око:
Није то брате никакво "Државно Дно" већ су то гробари Србије и свеколиког српства. Као што рече господин Бакарец, проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи. Док три кокошара (или можда гробара) покушавају да Србију живу сахране Србин држи воду у устима. И ту је и врло неславно објашњење, да цитирам Драгана Симовића: Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба. Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби! Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ. Док се ми кревељимо они нам о глави раде, мењају нам менталитет, уче нас да не једемо, а кад се томе научимо поцркаћемо.

Разлог што их зовем „државно дно“ је што они себе зову „државни врх“. Па ми ту онда пада на памет урбани речних, дихотомија „врх“-„дно“, и чињеница да су они далеко од било каквог врха било чега, а најближе дну дна. Синтагма се сама намеће.

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

Много су, премного, лажи набацали. Много, премного народа „сном мртвијем спава“, мислећи ваљда да ће прекратити муке ако прихвате смрт. Али нас неколицина одбија. Копрца се. Копа рукама и ногама да разгрне те лажи, да се ишчупа из култистичког гроба, да поново дише. Па да ископа и остале. Док је и једног који откопава, неће нас успети сахранити. Што нас је више, то ће откопавање брже да иде. А сваким даном нас је све више.

Ту и тамо има оних који се сами поново затрпавају, јер не желе да живе. Таквима помоћи нема. Оне који чекају да их откопа неко други, можемо и морамо да позивамо да нам се придруже у откопавању. Али ако их будемо презирали, онда између нас и оних што су их закопали нема неке велике разлике. Тек да се зна.

2 коментара:

Filip Bulovic је рекао...

Нешто ми говори да је формат мог коментара био разлог да напишеш цео прилог ;-) У сваком случају хвала на одговору.
Савршено је мени јасно због чега их зовеш "Државно Дно", колико у случају Србије има смисла спомињати државу - друга је прича. Проблем на који ја покушавам да укажем је да су они "узнапредовали" од улоге сеоске будале и кловна (мајмун ушао у тенак) до нивоа злочинца, нпр зидањем царина на сред земље Србије, пардон то су интегрисани административни прелази. Могуће да би државни олош-вуцибатине био, барем по мени, примеренији. Давно су они превазишли ниво доброћудног ругања.
О њиховој (или можда америчког амбасадора) идеологији преузетој од Чеде и њему сличних. Ради се о некој врсти псеудо нихилизма који је на просторима Београдског пашалука био необично успешан током претходних педесетак година. Уместо да поричемо сваку вредност ми (деца богатих родитеља) поричемо "домаће" вредности, то се нормално пројектује и на ниже социјалне слојеве. На неки волшебан начин ту је изједначена традиција, православље и комунизам?? Добитници су холивудска пропаганда и неангажована поп музика која ће открити корисницима бесконачну мудрост и остале ђаконије потрошачког царства небеског. Што се правог нихилизма тиче, када оповргнеш све ауторитете и убијеш Бога у себи, твој врховни чин слободе и слободног деловања је самоубиство - избор смрти над животом. У том смислу си у праву и то је пут који су они и њихове газде Србима намениле и који ми треба одушевљено да прихватимо. Што би они прљали руке кад ми можемо сами да се убијемо?
Мислим да би далеко боље било да гурамо сопствене теме него да пратимо дневне садржаје пласиране од стране разних "курира". Они ђускају по ЕУропскоме путу и булазне а ми планирамо устанак, па ком опанци а ком обојци. Ако се сећаш приче они су увек корак испред - да ако их пратиш.
Што се финалног дела тиче то стварно не разумем. Као што рекох, свако може да буде херој, ако хоће. Помози онима који хоће да живе пре него што почнеш помагати онима који неће. А кад већ дођеш дотле размисли да ли имаш на нешто паметније време трошити.

Ајде, жив био, до скорог виђења у слободном Београду.

CubuCoko је рекао...

Блогеров систем за коментаре је мало неспретан, а још кад се у њих стави сирови код за споне... неред. Да, зато сам коментар искористио као шлагворт за текст.