Сам против свих

Политика и личност: Сноуден као симбол
 
Пише: Џастин Рејмондо
Antiwar.com, 1 јул 2013.

Расправа о откровењима Едварда Сноудена црта нове линије фронта у америчкој политици, али и мења слику о САД у очима света. Сноуденови симпатизери и браниоци нису одушевљени чињеницом да се медији баве његовом личном судбином, драматичном одисејом из хавајског раја до најсуморнијег аеродрома на свету. Кажу, то одвлачи пажњу од обелодањених садржаја. Тачно је да расправа о лику Едварда Сноудена не оставља много места за разматрање његовог дела - разоткривања система глобалног прислушкивања. Али такав поглед превиђа један битан аспект приче, који је недавно споменуо управо Глен Гринволд, новинар Гардијана који је објавио Сноуденове документе.

У говору од пре неки дан на конференцији Међународне организације социјалиста (ИСО), Гринволд је по први пут говорио из личне перспективе. Његов опис развоја догађаја и Сноудена као човека је фасцинантан и неопходан да би се разумео значај ове афере и контроверзе коју је произвела.

Месецима је трајала преписка Гринволда и Сноудена, док се коначно нису сусрели у Хонг Конгу. Гринволд прича како је замишљао свог саговорника: старији службеник ЦИА, на заласку живота и каријере, који је пред сусрет са Творцем добио напад савести. Да би онда доживео шок када је угледао најзначајнијег инсајдера америчке историје - тридесетогодишњака који је изгледао још млађе! Суочен са моралном дилемом - да ли да објави највећи скандал деценије по цену да неповратно уништи нечији живот - Гринволд је хтео да зна Сноуденову мотивацију. Некадашњи адвокат, у вишесатним разговорима Сноудена је испитао не само о садржају и значају докумената, већ и шта га је мотивисало да се одрекне живота на Хавајима, згодне девојке и плате од 122.000 долара годишње:

„Што смо више разговарали, све сам више разумео, и то је за мене било једно трансформативно искуство, које ћу носити до краја живота. Више пута ми је, на разне начине, рекао - са толиким убеђењем да ни часа нисам сумњао у његову искреност - да је живот више од материјалне удобности, каријере или дуговечности. Све време ми је говорио да он о свом животу суди не по својим убеђењима, већ по томе шта је урадио да та убеђења живи.“

Коментатори лево и десно „издајника“ Сноудена називају „нарцисоидним“, али упорно и намерно мешају нарцисоидност са самосвешћу, а независност проглашавају за „себичност“. Зар би неко нарцисоидан рекао да је живот више од материјалне удобности и каријере? Истински нарцисоидни људи су морални нихилисти, који не маре за друга људска бића а камоли за принципе саджране у Уставу. Насупрот томе, Сноуден је подредио чак и свој физички опстанак својим идеалима - како вели Гринволд: „спремио се да све то одбаци, постане бегунац и највероватније проведе остатак живота у кавезу“. Зашто?

„Кад сам га упитао како је дошао до тачке када се одлучио да преузме сав тај ризик, он ми је одговорио да је дуго тражио вођу, некога ко би дошао и решио све ове проблеме. А онда је једног дана схватио да је узалудно чекати вођу. Да је потребан неко ко ће кренути први и повести примером. На крају је рекао да просто не жели да живи у свету где је влади САД дозвољено да се бави овим насилним работама, да ствара систем који за циљ има затирање приватност сваког појединца. Да не жели да живи у таквом свету, и да му савест не дозвољава да стоји по страни и не учини ништа да то спречи, знајући да има могућност.“

Ето зашто тирјанима попут ове власти и њених апологета иде пена на уста. Не због инсајдера као таквих, већ због овог једног: Сноуденов пример показује да појединац итекако може нешто да уради. Амерички хегемон сада посрће под теретом откровења и безуспешно прогони Сноудена по свету јер је његово наравоученије за њих смртоносно; показује да они лажу, да нису свемоћни, и да их је могуће победити.

Задовољство је гледати Гринволда како, очигледно инспирисан Сноуденом, пркоси светским силницима и разбија покушаје да га лично оклевећу као што би неко убио досадног комарца. За њега је не само објављивање овог открића, већ и контакт са особом одговорном за то, био догађај који му је променио живот. Како он сам каже:

„Две сам ствари спознао током свега овога. Прво, храброст је заразна. Ако појединац учини један храбар корак, буквално ће променити свет, јер ће тиме утицати на бројне људе око њега, који ће опет да утичу на људе око себе. Никада немојте сумњати у ову способност да утичете на свет. Друго што сам спознао је да нема везе ко сте као појединац, или колико су јаке и моћне институције којима се супротстављате. Г. Сноуден никад није завршио средњу школу. Родитељи су му радили за савезну владу. Одрастао је у Вирџинији међу војничким породицама, у нижој средњој класи. Придружио се Армији САД зато што је веровао у племенитост Ирачког рата. Из истих разлога је ступио у ЦИА и НСА. Дакле, није имао никаквих привилегија, никакву моћ, никакав положај и никакав престиж - и опет је буквално променио свет, сам самцит.“

Шта може појединац? Ово је питање које мучи све нас, суочене са спознајом докле смо дошли на путу у ропство. Па зар ово не би требало да буде посао наших изабраних представника и судија, који су се заветовали да  штите Устав?

Сноуден нас је суочио са чињеницом да су нас те институције изневериле. Да су, чак штавише, саучесници у де факто рушењу 4. амандмана, јер је Конгрес озаконио већ постојећа непочинства Бушове владе, а тајни „судови“ су издавали бланко дозволе држави да приступи скоро свим комуникацијама преко телефона и интернета у САД. И онда ти људи Сноудену замерају што је погазио „заклетву“!

Храброст јесте заразна. Ето одакле толика подршка Сноудену, упркос свеопштој државно-медијској офанзиви против њега.

Када је петиција да се депортује (британски новинар) Пирс Морган прешла праг од 25.000 потписа за седам дана, Бела Кућа је подигла праг за одговор на сто хиљада. Дан после објављивања вести о НСА, покренута је петиција којом се Сноуден проглашава за „хероја нације“ и тражи се његово помиловање. Прешла је праг од сто хиљада потписа за мање од недељу дана. Ово је посебно значајно зато што све време, са обе стране политичког спектра, у медијима грме да је Сноуден „издајник“ и захтевају кривично гоњење не само њега, већ и Гринволда.

Ово нам говори да Американци нису робови апатије и паралисани осећајем сопствене беспомоћности. Попут Сноудена, ни они не желе да живе у држави која надгледа сваки њихов покрет, прати им сваку мисао, и контролише све аспекте живота. С презиром гледају на кампању клевета против Сноудена и Гринволда и захтевају одговоре.

И најциничнијем партијском послушнику Демократа од почетка је било јасно да је цела прича око петиција Белој Кући циркус, дабоме. Влада која себе проглашава „транспарентном“ и „приступачном“ у ствари је најохолији и најзатворенији режим од пада СССР. Али ако се некадашњи срески организатор који је постао председник сећа „правила за радикале“ Саула Алинског, једно од њих је употреба институција и патворене „демократије“ против моћника. А то је анонимни творац петиције Белој Кући учинио маестрално.

На томе се види још један пример наравоученија да не треба чекати вођу, већ преузети иницијативу и искористити потенцијал појединца да промени свет. Видећемо све више потврда тог принципа у току борбе која предстоји.

Упркос пређеном прагу од 100.000 потписа, ни после недељу дана нема одговора из Беле Куће. Заузети су смишљањем изговора за службену тишину. Можда се плаше да уопште признају постојање интерне народне побуне инспирисане Сноуденом, после одбијања Русије и Кине да се повинују хистеричним захтевима за изручење и критика европских савезника што су и њих прислушкивали.

Ширина овог покрета је задивљујућа. Гринволдовом говору је клицала публика на конференцији социјалиста, иако је као пример личне храбрости навео човека чије политичко опредељење је далеко ближе Рону Полу него Карлу Марксу. Сноуден је послао 500 долара Половој председничкој кампањи 2010, и његове изјаве личе на Полове протесте против државног Левијатана. А адвокат којег је у његово име ангажовао Сноуденов отац, Брус Фејн, истакнути је симпатизер Полове организације.

Хоће ли овај широки покрет, који је већ превазишао небулозне оквире „левице“ и „деснице“, имати довољну дубину да успе и под својом заставом окупи милионе, остаје да се види. Знам само једно: први пут после дуго времена, има наде.

(превод и обрада: Сиви Соко)