Основни принцип пропаганде је да више пута поновљена лаж постаје истина. Односно, да се процесом понављања ствара утисак да је изречена лаж истина. Јер, док су чињенице непромењиве, утисци нису. Отуд је пропаганда уметност управљања утисцима.
Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.
Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.
Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.
Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.
Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.
Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):
Нити један извештај не каже да је портпарол УН изразио жаљење што је песма погрешно схваћена. Сви, међутим, веле да се радило о правом правцатом извињењу УН, па још спорну песму називају „милитантном српском националистичком“, а неки чак и „геноцидном“! Знајући добро како функционише „информисање“ западних новинара, не бих се чудио да су већину „чињеница“ у тексту извукли управо из писма „жртава“ које им је највероватније подељено.
Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.
Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.
Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.
Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.
Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.
Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.
Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.
Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):
 |
Истина је, рек'о Сиенен... |
Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.
Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.
1 коментар:
Прва значајна чињеница - имамо медије у Србији који се финансирају од државног новца, а некритички и произвољно преносе вијести и тиме учествују у психолошко-пропагандним дејствима. Да, уз помоћ новца пореских обвезника тј жртве која финансира своје џелате.
Друго што се примјети када се погледа ова листа вијести од Америке до Аустралије - нешто није у реду са новинарством и медијима уопште. Када неко за 200 година буде прелиставао архиву вијести и видио овакве наслове имаће потпуно погрешну слику о догађајима. Да ли уопште вриједи пратити медије ако видимо да огроман проценат информација које се пласирају лажан?
Постави коментар