Брисани простор

Да ли родољубива Србија ради у корист сопствене штете, тако што не подржава председника Николића пред његов пут султанима у Бриселу? То питање данас поставља Жељко Цвијановић у Новом Стандарду, упозоравајући да су се родољуби (нпр. ДСС и Двери) нашли на истој страни као и Брисел, тј. Берлин, захтевима да Николић изађе на чистину.

Мотиви Империје су јасни: Николића треба притиснути, показати му да је отпор узалудан а пуки опстанак немогућ без стопостотног покоравања вољи Брисела (тј. Берлина) и Вашингтона. Отуд пуцњава по косметским Србима, лавеж бирократа и медијског чопора око „негирања геноцида“ у Сребреници, производња афере са химном међу фудбалерима, итд.

Цвијановић се пита шта то мотивише родољубе који Николића „руше“ што критиком што ћутањем, и закључује да се ради о потрази за савршенством, неповерењу у било кога другог и злоби. Мада свега тога итекако има међу Србима, да ли је у овом случају баш тако?

ЕУропљани (извор: Вукајлија)

Иако се данас о њему говори и пише као да је још увек Шешељев посилни, подсетимо се да је Николић човек који је пре три године смртно ранио странку којој је био намесник, да би постао вођа сопствене. Који је ту странку назвао омраженим именом подрепаша Аустро-Угарске. Који је после скоро две деценије заклињања естрадним родољубљем у одсудном тренутку омогућио потпуну контролу жутократије тако што је створио пасивну, бескорисну, лојалну опозицију. Који је по свом „напредном заокрету“ ишао у Амбасаду по памет ништа мање од Друга Боте.

Да ли све то да му буде опроштено, само зато што се не зове Борис Тадић? А, не. Ниједан од тих политичких грехова није неопростив, али захтева итекакво окајавање пре него што опрост постане реално могућ. Просто речено, Николић има хипотеку минулог рада, и не може да очекује да га народ сматра родољубом док то не докаже на делу.

Е сад, Цвијановић наводи три ствари које је Николић досад урадио: одлазак код Путина, где је добио обећање руског новца, изјава о Сребреници, и изјава како му је Косово прече од ЕУ. Добро, али то су све речи. Још ниједна рубља није стигла. Косово је „бранио“ саопштењем, што истина јесте више од његовог претходника, али није имало ништа бољи резултат.

Изјавом о Сребреници је баш Николић дао муницију непријатељу; ако је хтео да не излази на чистину, није морао о томе да говори, шта год мислио (и шта год ми мислили о томе шта он мисли). Нити га је ико из родољубиве јавности прозивао да се о томе изјасни, нити је могао да га натера. А сад мора или да брани своје речи, или да их поједе како би умилостивио Империју. И за ту ситуацију нико други није крив до Николића самог.

Има она народна пословица: „кога змија уједе, и гуштера се боји.“ Друг Бота је свих осам година председниковања Србима говорио једно, а својим господарима нешто сасвим друго. Чинио је све што може да задовољи своје налогодавце, а да народ обмане довољно дуго да заврши посао „кувања жабе“. Није му успело, али замало. Зар је чудо што после њега, народ нема поверења у људе који би да наставе са политиком претварања, макар и са другим предзнаком?

Небројено пута се показало да Срби нису вични лову у мутном, политичком балу под маскама, претварању и кулоарском политичарењу. Последњи српски политичар који је бар донекле могао да се носи са сплеткама Империје био је Милошевић - а Империја не само да га је сваком приликом преварила, већ је он и за своје тактичке тријумфе (Дејтон, Куманово) међу самим Србима осуђиван као „издајник“. Примери Ђинђића и Тадића показују да ће талентовани глумац преварити пре свој народ него Империју. Зато Срби глумцима не верују, с правом.

Николић се већ огрешио о предизборна обећања, полагањем заклетве пред Покраденом Скупштином. Сад не може, све кад би хтео, да доводи у питање законитост и легитимитет покрадених скупштинских избора. Тиме директно иде на руку стварању „кохабитационе“ владе ДС-СПС-Преокрет-Динкић, односно наставку жутократије. И онда стварно настаје ситуација где се Курта и Мурта смењују на исцрпљеном коњу. 

У овом тренутку, најгора могућа варијанта не би била некаква „изолација“ - ако ништа друго, санкције би дале Београду повод за национализацију страних банака и одрицање од дугова ММФ-у и осталим међународним крвопијама. Да ли би се дигли на устанак Шиптари, Зукорлићевци или „ослободилачка армија“ Чанколизаца? Можда, али они то свакако спремају, па боље сад док нису спремни него касније кад буду. Није да призивам рат, само упозоравам да ни српски непријатељи на њега нису спремни, колико год нам претили и претварали се да је другачије.

Не, најгоре у овом тренутку би било да Николић добије подршку родољубивих Срба - покрадених и обесправљених на изборима које је он управо признао - а онда је изневери. Да клекне у Бриселу и покаже да је био само Лажна Нада, Торис од Империје, Жутник уместо Жутника. Јер тек онда се алтернативе своде на очај или пушку, и никаквог ту маневарског простора не остаје. 

То да ће се Николић наћи на раскрсници између Србије и Империје ако буде изабран било је јасно 20. маја. Ваљда је тога био свестан и сам Николић - ако није, онда је ситуација далеко гора него што мислимо. Сад мора да докаже да није пресвучени Тадић, да је његов напредњачки заокрет био паметни маскенбал а не властољубљем мотивисана издаја, да неће служити Империји - а да истовремено неће покушати да јој се отворено супротстави. 

Проблем је што му то не дозвољава сама Империја, већ од њега Вашингтон и Брисел (тј. Берлин) захтевају недвосмислену демонстрацију покорности. Знају да против себе имају велики број Срба - али скоро никога у политичком естаблишменту, класичним медијима, култури, привреди, и свим осталим областима које су темељно заузели култисти, а из којих Николић није показао ни трачак намере да их очисти. Зато и траже толико од њега, мислећи да он и нема другог избора. Они су ти који Николића истерују на чистину. Николић је тај који мора да се одлучи. А родољубиви Срби знају да не могу да да утичу на Империју, али могу на Николића. Како?

Цвијановић се пита да ли би подршка Николићу „ојачала и обавезала“ председника пред пут у Брисел, где му се прети међународном изолацијом и рушењем код куће. Ојачала, како? Обавезала, чиме? Пред Империјом, која га већ руши, која му већ прети? Време када су Срби глупаво веровали да политичаре изговорена реч обавезује давно је прошло. Нису Срби ти који морају својом подршком да заслуже Николићево родољубље, већ управо супротно. 

Најбољи, можда чак и једини, начин да се спречи Николићев преокрет у Тадића II је страх. Све ће се на крају свести на питање кога се Николић више боји, Империје - која свакодневно издаје своје „партнере и пријатеље“ - или сопственог народа, ситог заборава и праштања а гладног слободе и правде. На њему је да одлучи - али не о будућности Србије, већ само о својој сопственој.