А колико кошта издаја?

Јуче је у Волстрит Журналу освануо текст са насловом „Косово је највећи српски трошак“. Препричао га је, гле изненађења, рингијеровско-режимски Блијесак, а ако вас занима оригинал, наћи ћете га овде. Аутор је извесни Горан Мијук.

ВСЖ је иначе познат по ратоборности и србомржњи (пре месец и кусур су, рецимо, објавили гостујући коментар „премијера Косове“ Хашима Тачија), тако да оваква писанија нису ни изненађење ни изузетак. Али је итекако занимљиво што је напис у ВСЖ синхронизован са појавом сајта „Колико кошта Косово?“ иза којег стоји организација под именом „Центар за практичну политику“. Баш на њих се Мијук позива да поткрепи „чињеницама" свој скуп пропагандних општих места о Србима и Србији.

Чак и летимични поглед на њихов сајт (са адресом на енглеском, и верзијама на енглеском и латиници) открива типични брлог невладника, а страница на којој се идентификују „партнери“, осим великог броја организација из Новог Пазара (?!) спомиње и осведочене „пријатеље“ Срба: британску амбасаду, Фонд отворено друштво, Центар за евроатлантске студије, Грађанске иницијативе...

Ако ћемо о новцима, како то да нико не пита: ко плаћа сав овај невлад?

Не бих се изненадио да део финансирања Це-пе-пеа долази из државне касе, тј. од пореских обвезника Србије - било директно, било преко задуживања жутократије у иностранству, које ће с каматама плаћати будуће генерације (ако се нешто по том питању не промени, је ли). Лавовски део највероватније долази из страних извора; милиони Американаца и Европљана немају посла и све више се ближе ситуацији да немају кров на главом и шта да једу, али њихове владе имају милијарде да намире коцкарске губитке банкара и финансирају невладнике широм света да по сопственим земљама (које мрзе и презиру) заводе „трансатлантске вриједности“ и жутократију. То, је ли, ни ВСЖ ни режимске новине по Србији не сматрају за проблем.

Аргумент да од Косова треба одустати јер борба за истину, правду, слободу, принципе и територију „много кошта“ је до те мере идиотски да на њега нећу трошити речи; довољно је да вас упутим на текст Жељка Цвијановића од пре неки дан, који хируршки сецира баш то питање.

Додао бих, међутим, запажање да је овакво квази-резоновање само одраз нихилизма и себичности којим одише извитоперени систем вредности невладника, жутократа и њихових иностраних господара. Да посудим израз од Оскара Вајлда, свему знају цену, али ничему не знају вредност. „У се, на се и пода се“ је њихово све и свја. Мало им је и библијских 30 сребрњака, хтели би још. И све док Србијом влада квислиншки култ, може им се.

Докле?