Упркос претњама, уценама, подвалама, лажима и роковима, барикаде и даље стоје. НАТО окупатори су одбили понуду српских власти да мирно снабдевају своје војнике, инсистирајући да „слободу кретања“ безусловно добију и ЕУЛЕКС и власти Тачистана. Па добро, кад већ хоће да се даве у сопственом отпаду, нека им...
Отпад је отприлике добар израз за све будалаштине које изађу из уста Друга Боте. Само праћење сваке његове глупости захтевало би посебну рубрику и двоје-троје људи да ништа сем тога не раде. Ово што је током недавне посете Немачкој налупетао треба цитирати само да би се узело као доказ до које мере он више нема никакве везе са стварношћу. Немачким новинарима је инсистирао да још увек хоће и ЕУ и Косово, да Ангела Меркел није рекла то што је рекла, да признаје легитимитет албанских интереса (!) и да је решење могуће кроз „политику помирења“, попут оне са Хрватском и БиХ! Штета што Ферал Трибјун затворен 2007, ово је душу дало за њихову рубрику Greatest Shits.
Пошто међу Србима на Косову више нема никакав ауторитет, а не сме да их нападне јер иду избори, Борат зато препушта посао свом екстремном крилу. Свесни да је жутократија угрожена, квислинзи збијају редове, па се тако братиме Вук и Чедовиште, а са њима иду Басара, Латинка, Дерета... Права правцата оргија мржње - политичка порнографија, како вели Михаило Меденица.
О Чедовишту је свашта досад већ написано (добар резиме дала је недавно Весна Веизовић), али шта се десило са Вуком Драшковићем? И данас га се многи сећају као наводног националисте, али заборављају да је пре тога био најгласнији титоиста. У свом осврту на однос квислиншког култа према Косову, Александар Ђикић између осталог цитира и једну Драшковићеву изјаву из 1990, тако радикално супротну ономе што говори данас да је неопходан одговор: када је Драшковић лагао, тада или сада? Можда се одговор налази у чињеницама које је поредао и у контекст ставио Драгомир Анђелковић, пазећи притом да не закључи нешто за шта постоје само посредни докази. Али када се тачкице споје...
Уосталом, има она народна: „не пада снег да покрије брег...“ Сад се барем види свачији траг. Реторика ове булументе која је направила каријере од србомржње, кад није на рубу памети, може да се опише само као ужасавајућа. Није реч само о менталним балванима, како каже Маринко Вучинић; требало би да је шокантно што Чедовиште о Србима на Косову говори као што је некада о Србима у Крајини говорио Туђман. Са истим циљем, вероватно.
Коме још није јасна реторика квислиншког култа, логички је разобличује Ђорђе Вукадиновић. С тим у вези треба посматрати и хајку на новинаре који су обелоданили извештај о катастрофалном стању Војске Србије, о чему пише Младен Ђорђевић. Моја теорија је да се овде не ради само о слободи штампе (јер тога у жутократији ионако нема), већ о „држ'те лопова“; управо је у интересу жутократа да се овај извештај прочује, како би њихови аргументи да се не може ратовати са „целим светом“ (тј. Империјом) имали већу тежину. Само што ни они, баш као ни Империја, нису у стању да схвате да у сукобу са Империјом најбоље успева асиметрично ратовање 4. генерације - тј. баш ове барикаде с којима НАТО окупатор никако да изађе на крај...
На основу понашања како Империје тако њених слугу у Србији, Предраг Николић закључује да је Косово постало оличење фијаска ЕУроатлантске политике. И не греши. Само што то још није постало јасно ни квислиншком култу, ни Империји. Њихово слепило је и даље јаче од истине, чак и када производ политике умиљавања џихадистима кроз подршку унитарној БиХ и „Санџаку“ запуца по америчкој амбасади у Сарајеву...
Зато се претерано не нервирам око напора да се створи војводиндијанска нација и отцепи северна покрајина. Пројекат је сасвим провидан, и не бих се чудио ако би кренуо тачно онако како описује Чедомир Антић. Колико ће далеко стићи, то ћемо видети. Успут, и ту свака зверка показује свој траг; Душан Ковачев пише како су сада на чистину изашли и Мађари и Немци.
Да су којим случајем разни претенденти на српску земљу нешто раније покушали да своје претње и захтеве остваре кроз ЕУ, ко зна шта би се десило. Али сада, када је чаролија ЕУ увелико нестала - како објашњава Слободан Антонић - шансе за успех им се из дана у дан смањују.
Мирослав Лазански пре неки дан вели да су жутократе ангажовале „Подеста групу“ да лобира за њих у америчком Конгресу. Оснивач те куће, Џон Подеста (тренутно фирму води његов брат Тони), био је Клинтонов шеф кабинета за време НАТО напада, а пре неки дан је напустио место директора „Центра за амерички напредак“ да би постао специјални саветник Хилари Клинтон. Иако нема везе са иностраном политиком. И док познаваоци америчке политике размишљају шта би то могло да значи, упитајте се какве логике има у плаћању осведочених непријатеља да наводно лобирају за Србију, иако нема тих пара на свету које ће им променити мишљење? Мислим, кад су већ тако кренули, што нису онда ангажовали „Олбрајт групу“?
С друге стране, председник РС Милорад Додик није нешто много лобирао у Америци. Само је својом посетом Вашингтону - где је остао истрајан у својим ставовима, упркос великим притисцима - Империју донекле избацио из такта. У дневнику подпредседника РС Емила Влајкија налази се следећи занимљив детаљ: „Ви овдје, а Додик у Вашингтону. Што смјерате?“ упитао га је телефоном дипломата из Брисела. Ко зна, можда је баш тако судбоносно осујећен напад на барикаде средином октобра? Будући да Империја постоји у виртуелној реалности, највећи непријатељ јој је управо сопствена машта...
Кад смо код маште, вреди споменути текст Ане Радмиловић о невладничким „културним дјелатницима“ који немају ни маште, ни креативности, ни талента - већ само мржње у изобиљу. Да цитирам закључак:
„Нису сви тако јаког желуца да пишу наручене дневнике о ратовима које нису доживели или да на силу просвећују својим игроказима пуним мржње до негледљивости, за које су они црквени средњовековни игрокази били сушта креативност. Са све концептом.“Колико је бедан невладнички kunst постаје јасно када се упореди са, рецимо, поезијом Јована Дучића. Баш једну од његових песама цитира Владимир Димитријевић да би објаснио дуги и предуги континуитет лажи, од југославизма до жутократије.
„Мој добри роде, сви су те лагали...“ Ето вам Динкића, који се сад прави да није он 10 година суверено одређивао економску политику, ма ко био на власти. Ето вам Бората, који и данас прича причу „и Косово (Шиптарима) и ЕУропство (мало сутра)“. Ето вам Драшковића, који се кроз своју политичку каријеру толико пута толико темељно трансформисао (од архикомунисте до квазичетника, па онда у НАТОфила већег од Чеде), да је просто незамисливо да му још ико верује кад каже било шта.
На крају крајева, ето и Томе Николића, који је одлучио да више не буде радикалан него лепо „напредан“ како командује Империја; па кад каже да хоће да буде српски Де Гол, не мисли на онога који је Французе соколио на отпор, већ на онога који се одрекао Алжира, вели Љиљана Смајловић. Не знам да ли су „наприједњаци“ само нови кандидат за жути дрес, али тако се чини - а они никако то да демантују.
Постоји ли стварна алтернатива овом квислиншком култу и њиховој мржњи и штеточинству? Бошко Обрадовић каже да постоји, и то детаљно образлаже. Уосталом, колико смо пута чули да је отпор узалудан и бесмислен, а ево - барикаде и даље стоје. Империја није свемоћна. Жутократија није судбина.
Е сад, неки ће рећи да тај отпор има границе. Убиство пуковника Гадафија и тријумф Империје у Либији изгледа да је отерао у дефетизам Мирјану Бобић-Мојсиловић, на пример. Али могућа је и друга реакција, попут оне Жељка Цвијановића, који објашњава да је Гадафи био јунак, а да данас у земљи која још није постала Жутија, квислиншки култ чини све да убије и последњи траг јунаштва. Па пита: „Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке?“
Отпор култу смрти није терет, већ привилегија. Слобода је вредна борбе, сама по себи.
Барикаде и даље стоје.
Нема коментара:
Постави коментар