Барикаде на Космету и даље стоје. Покушали су окупатори да их уклоне. Давали су рокове, тражили безусловну предају, прскали народ бибер-спрејом и сузавцем, довезли тешка оклопна возила за уклањање препрека, и - ништа. Барикаде и даље стоје. Немачки генерал Древс, командант КФОРа, изгледа да се одлучио на извиднице и препаде, уместо опште офанзиве. Али сваку барикаду којој приђу његови оклопници народ брзо појача, тако да нигде нису прошли. Мирно неће проћи, објашњава Миодраг Новаковић.
Уместо сјајне победе и свршеног чина, који је Хашим Тачи планирао да оствари још у јулу, покушај преузимања административне границе се претворио у катастрофу и за албанске иредентисте, и за КФОР/ЕУЛЕКС, и за жутократију. Берлински дневни лист Тагесшпигл чак је објавио репортажу о Косову насловљену „У украденој земљи“. Додуше, кукавички режимски медији у Србији су то превели као „опљачканој“. Какве ли ироније, да немачки окупатори поштеније говоре о Косову од квислиншког култа...
У ствари, то сасвим приличи. Косово је огледало српске политике, у којем се тачно види право лице жутократа и невладника. Како каже Ана Радмиловић:
„небрига власти према људима са Косова показује небригу власти према целој Србији, а када једна држава толико не брине о људима, она мора да се уруши, јер без људи она не постоји.“
Ево примера. Очекивано би било да министар одбране једне државе буде спреман да ту државу брани и војном силом. Једини изузеци том правилу су Костарика (која нема војску), САД (чије министарство одбране је надлежно искључиво за агресивне ратове) и Србија. У ситуацији када је КФОР довео тенкове пред ненаоружани народ, министар Жутановац изјављује да нема смисла борити се за Косово. Али за власт има, је ли?
На обележавању годишњице немачког масовног стрељања цивила у Шумарицама, Врховни Жутник има образа да изјави како „морамо имати снаге да осудимо и оне који су у име нашег народа чинили зло другима“, али и да „Данас призивамо у сећање све погинуле у борби за слободу и осуђујемо све који су сарађивали са окупатором“! Рече - и остаде жив.
Па проблем није што Срби неће да осуде своје злочине над другима - кад и где их је стварно било, а не где их је измислила пропаганда - већ што сви други своје злочине према Србима сматрају херојством и врхунцем врлине! И он би онда с таквима да гради „мир у региону“. Преко српских леђа. Опет.
А када је реч о сарадњи са окупатором, ту Друг Бота мора да прво изврши истрагу самога себе.
За то време, најострашћенији квислиншки култисти се напросто утркују ко ће више да попљује свој народ и оправда агресоре и окупаторе. Чедовиште, Вук Драшковић, Душан Јањић и њима слични хорски певају о безнађу отпора, праведности непријтеља (бирајте којег, свеједно) и грозоти Срба што се ето усуђују да постоје. Добро вели Зејнел Зејнели, Срби су криви и када убијају и када гину; немају право да се бране, а свак други има право да их напада. Потврђује то и Јања Гаћеша: једино гарантовано право свима је да некажњено убијају Србе. И такав поредак онда фанатично заговара квислиншки култ, та „тројанска коњица“ како је назива Драган Милосављевић.
Како да објаснимо то што самозвани борци за људска права не спомињу некажњено убијање Срба које траје већ 12 и кусур година? Премлаћивање и злостављање Срба који прелазе „границу“ НДК? Случај 13 камионџија, о којем пише Иван Нинић, ухапшених и осуђених од стране НДК само зато што су Срби? Мук. Шта је то, неки троструки морал? - пита се Никола Ивановић. Или су лицемери, па их не занимају принципи људских права већ се њима користе да би оправдали непочинства својих послодаваца, или за њих Срби нису људи, па онда немају ни права. Одлучите сами шта је горе.
Е сад, ако они верују да су Срби „ружни, прљави и зли“ (да парафразирам једно невладничко пискарало), а да су они, култисти, нека виша класа (као некада у титоизму), онда то што раде није мазохизам. Јер мазохизам је уживање у самоповређивању, док они уживају у повређивању других. А то је онда садизам, је ли.
Како другачије објаснити потпуно скретање памети Светислава Басаре, ономад исповедника Друга Боте, који је свој најновији „антифашистички“ роман насловио - „Мајн Кампф“! Младен Ђорђевић то назива историјски дилетантизам, али пре ће бити да се ради о оном фројдовском лапсусу. Шта је следеће, парадирање омладине ЛДП у „лепо скројеним и неодољивим“ униформама СС? Јер, ето, њих је ипак дизајнирао цивилизирани ЕУропљанин Хуго Бос...
И док на Космету Срби бране своју државу и живе Лазарев завет, квислиншки култ се копрца и настоји да по сваку цену остане на власти. Спремни су на све, каже Драган Вучићевић. Поделили су се у четири колоне, објашњава Бранко Радун:
прву чини ДС са сателитима, другу чини Динкић и „региони“, трећу Дачић, Палма и „пензионери“ (ако се договоре о процентима) и четврту резервну Чеда Јовановић. Они тако настоје да покупе и гласове проевропски оријентисаних, и младих и старих, и заговорника и противника геј парада, и ове и оне. Они желе да „свима буду све“ само да би скупили довољно гласова да поново имају владу.Њихове налогодавце претерано не узбуђује хоће ли култ остати на власти; већ имају варијанту како да униште сваку опозицију култистима тако што ће за последице вишегодишње пропасти оптужити опозиционаре, на пример Коштуницу и Николића - при чему је свеједно да ли је СНСстварна или фиктивна опозиција. Жељко Цвијановић назире контуре тог пакленог плана и предлаже један начин одбране. А тој одбрани итекако могу да помогну запажања Драшка Вуксановића о принципима и њиховом одсуству.
Рачуница квислиншког култа је да у народу који толико мрзе и презиру ипак има довољно људи који размишљају попут њих, па ће још једном поверовати у већ офуцану лаж која се прича још од 5. октобра, о „бољем животу“ чим дође ЕУропство, о парама што падају с неба док свак ужива у нераду и невладу. Али, како напомиње Бранко Жујовић, ево и изасланик Брисела вели да пара - нема. Народу би боље било да слуша Деда Милојка него Боту и Динкића.
Синиша Љепојевић износи занимљиву тезу да је мрцварење и понижавање Србије у ствари покушај да се из ЕУ пошаље порука како они Србе у ствари не желе. Зато се и постављају немогући и безобразни услови. Па ако Србија прихвати - сјајно, одриче се себе, претвара се у нешто што би ЕУрократе некако и могле да сваре. Рецимо, Хрватску.
Део тог жвакања и варења сигурно представљају напори да се створи војводиндијанска нација, о чему ове недеље пише Зоран Аврамовић. У ту сврху је сваки окупатор, од Аустро-Угарске до комуниста, покушавао да Косово и Метохију преда Албанцима. Ко зна, пита се Станислав Томић, можда ће у жељи да пљуну на Србе светски моћници форсирати избор „Мис Косове“ за мис универзума...
Големо је то зло. Али није непобедиво. Барикаде и даље стоје. Преумљавање се није примило. Можда се још међу Србима није појавио неко калибра Владимира Путина, али то не значи да треба посустати пред бедницима који нису видели света „даље од Будимпеште и нижеразредних канцеларија у Бриселу“ како неки дан рече Предраг Ј. Марковић. Зар да допустимо победу рђи и медиокритетима какве описује Оливера Новаковић?
Уосталом, сама Империја нам шаље поруку да је њена снага на измаку. Уместо да буде њен тријумф, закључујеМирослав Лазански, убиство пуковника Гадафија „доводи у страшну дилему све америчке савезнике, сараднике и пријатеље – јер никад не знаш када ће те они у Вашингтону отпилити. И послати ти свилен гајтан.“
Нема коментара:
Постави коментар