Данас је 1196. дан жутократије.
У лето 2008, када је ова власт формирана изборном Тадићевих ЕУропљана и коалиције окупљене око СПС, жирафопоседник из Јагодине правдао је то аргументом да се „патриотизам не сипа у трактор“. Требало је да дође економска криза, пребијање дугова, демонстрације и нереди по европских престоницама - али и циничне уцене разних ЕУропских изасланиика поводом окупираних територија Србије - да би постало јасно да се у трактор не сипа ни ЕУропство, како објашњава Ђорђе Вукадиновић. Осим ако не схватате озбиљно окрутну сатиру Остоје Симетића...
Елем, колико год да су безобразни, властодршци Империје и ЕУССР нису имбецилни. Свесни су да свом квислиншком култу у Србији морају дати макар нешто, у замену за безусловну капитулацију коју траже по питању Косова и Метохије. Баш као што су пред жуте изборе потписали мртворођени Споразум, сада су Србији великодушно одобрили „кандидатуру“. Чим призна Независну Репубљику Тачистан.
Бивши амерички дипломата Џерард Галучи, иначе оштар критичар деловања САД и ЕУ на Космету, тумачи „ситну књигу“ из Брисела као захтев за предају Косова. Стефан Драгојевић објашњава да оваква кандидатура води само у пропаст, а Жељко Цвијановић каже да је тај трагикомични гест са кандидатуром знак да између жутократије и народа више нема ни једне додирне тачке. Сад је или они, или ми.
Светлана Васовић-Мекина пореди Друга Боту са енглеским премијером Невилом Чемберленом. Мислим да то није фер према Чемберлену; он је, наиме, веровао да уступцима пред Берлином помаже својој земљи, док Бота зна да уступцима пред Берлином своју земљу уништава. Е сад, зашто се данашњи Берлин према Србима понаша попут ондашњег, питање је на које одговор предлаже Драшко Вуксановић.
Шта мотивише Империју? Онај разлог најјачег из Езопове басне, каже Желидраг Никчевић. Србима је ту намењена улога овце; ако је прихвате, нема о чему да се преговара - зна се ко ће кога вечерати. На квислиншком култу је да спроведе то овчење Срба. И ево, Београд просто призива репризу „Олује“ на Косову, каже Обрад Кесић, док Ана Радмиловић илуструје како би то могло да се деси.
Проблем је само што народ неће више да буде овца, ни жутима, ни странцима. Расте свест да се на Јарињу и Брњаку не брани само некакав север Косова, већ цело Косово - како је то добро приметила Јања Гаћеша - а с њим и држава Србија, па и Срби уопште.
Није то по вољи ни квислиншког култа, ни Империје, ни ЕУ. Зато захтевају безусловну капитулацију, јер ето барикаде нарушавају њихово људско право (!) да без сметњи окупирају српску земљу. Србима се причају приче о некаквој ЕУропској будућности, а планира им се турска - мада су и то пусти снови, каже Владимир Димитријевић.
А истина је да ни Империја, ни Брисел, ни Берлин ни Београд у ствари не разумеју о чему се овде ради. То на примеру „преговарача“ ЕУ за Космет Роберта Купера илуструје Мирослав Лазански. За то време, Србима ствари постаје све јасније: Европа се не плаћа Косовом, и тачка. Тешко да ће пасти на фингирани патриотизам Дачића и Ђиласа, каже Слободан Јанковић, јер виде да проблем није само у људима на власти, већ у целом систему. У праву је Драган Милосављевић: Србијом владају баштиници закључака Дрезденског конгреса.
Није реч само о жутократији, чеду помирења две фракције са Осме седнице, већ и о невладницима, али и квази-опозицији. Острашћена србомржња Чедовишта и аутономаштво дучеа Чанка иду руку под руку са патриотизмом на продају „напредне“ опозиције. Види се да су на истој страни када нападају претњу систему, вели Немања Недељковић. Нема везе што су са логиком на ви, па оптужују Двери да су и западни и руски плаћеници (!). Замена теза је ионако омиљена техника пропаганде на Балкану.
Жутократију, невладнике и остале следбенике квислиншког култа захватила је паника. Њихова узданица и заштитник, велика и свемоћна Империја, до те мере је збуњена и изгубљена да више нема контролу ни над својим професионалним револуционарима, који су за њен рачун жарили и палили по свету целу једну деценију. За то време, распада се и поремећени систем вредности на којем почива њихова владавина, а који се на различите начине наметао деценијама (мада никако да се у потпуности прими). После дугог тумарања Срба политичком и националном пустињом појавила се опција која нуди суштинске промене и крај пљачке под окриљем државе. Ако оствари макар само десет одсто од својих обећања, то ће бити довољно да култу стане у крај.
Значи, ово што раде култисти, Империја, Брисел, и КФОР - то није одраз њихове снаге и моћи, већ очаја пред неминовним поразом. Већ се осећа мирис слободе.
Нема коментара:
Постави коментар