Субота, 8. октобар: 1189. дан жутократије
Покушај КФОР-а да бојевом муницијом сломи отпор Срба на Космету није успео. Срби су ојачали и појачали барикаде. Империја је одлучила да покуша опробаном методом обмане и издаје (познатијом као „преговори“), па је у Београд отишао енглески „посредник“. Тачистанске власти лармају, да се стекне утисак да њих било ко било шта пита.
За то време у Жутограду, квислиншки култ жутократа и невладника повлачи очајничке потезе не би ли остао на власти - а самим тим и на животу. Од оне њихове „револуције“ пре 11 година остао је само горак укус преваре. У свом покајничком сећању на 5. октобар 2000, Остоја Симетић каже да се већина народа није борила ни за ово данас, али ни за оно што је већ у року од неколико недеља урадио ДОС. Зато је Врховни Жутник у праву (мада потпуно ненамерно), кад каже да се власт у Србији више никада неће мењати на улици: време лако изманипулисаних масовки је заиста прошло.
Да га није споменула Ана Радмиловић, не бих ни знао да се у Београду одржао концерт „Волим деведесете“, који је наводно узнемирио ројеве невладника. Гледам страницу тог фестивала и ништа ми није јасно: све писано латиницом, музика је са запада (не само стилом; има много извођача из Лијепе Њихове), а међу спонзорима су Мегатренд, ТВ Пинк и жуте новине Блиц. То што су невладници нашли да се згражавају над сопственим експериментом анестетисања народа показује да су у потпуности изгубили додир са стварношћу.
Већ неколико недеља се некада водећи жути дневник (а данас само један у чопору) Данас побеснело баца на све и свашта. Истражује „руске плаћенике“ (погледајте обавезно текстове Оливера Вуловића и Драгомира Анђелковића о томе) хистерише да је само хитна капитулација Немцима начин да се сачува Косово (али зар нам не говоре већ годинама да је Косово изгубљено?!), пљује Новака Ђоковића.... Управо је напад на Ђоковића навео колегу из Ангмара да закључи како је ментално стање квислиншког култа тренутно упоредиво са оном сценом из „Пада“ (2004) коју нема ко није титловао на ЈуТјубу, када Хитлер крене да урла у бункеру. То да жутократе и невладници живе у виртуелном свету је познато већ дуго, али да су до те мере изгубили додир са стварношћу да умишљају како пола Србије мрзи Ђоковића - то је ново.
У прилог тези да су жутократе и невладници „сишли у бункер“ говори и инцидент са гласином о Нобеловој награди за Добрицу Ћосића. Сложио бих се са Аном Радмиловић: мржња према Ћосићу је одраз објективне и суштинске немоћи невладника, одсуства људског и пусте јаловости. Откуд толика омраза на Ћосића? Једно објашњење нуди Младен Ђорђевић.
Али превиђа се једна ствар: Ћосић је један од ретких комуниста који се није одрекао комунизма, али је идентификовао и критиковао србофобију која је на нашим просторима била његова кључна карактеристика. То исто је ономад урадио и Милошевић, када је кренуо да мења Устав из 1974. Отуд су Милошевић и Ћосић за фракцију комуниста која је владала Србијом до 1987. (а вратила се на власт кроз ДС) не само политички противници, већ јеретици. Зато ти исти екс-комунисти, којима сада сија звезда жутокрака, мрзе и народ - јер је малтене плебисцитарно пригрлио „Слобине“ реформе и није се самоукинуо како су га комесари учили у вечерњој школи... Али то је већ мало опширнија тема, и о њој потом.
Примера за бесловесност квислиншког култа има још. Драгољуб Мићуновић се одриче Косова у Савету Европе. Вук Драшковић папагајски понавља наводе Тачијевог варалице Алистера Кембела (односно, пропагандне секције КФОРа) да се на Јарињу НАТО у ствари бранио од Срба (!). Министар Драган ШуНАТОвац каже да „не постоји“ снимак са Јариња где НАТО окупатори пуцају на Србе. Па шта смо онда гледали на ЈуТјубу, шпанску серију?
Господари квислиншког култа показују сличне симптоме раскорака са реалношћу. Док на Србију пујдају лешинаре (како вели Драгомир Анђелковић) и финансирају „војводИндијанску“ нацију на попису (иза организације која то рекламира стоји а ко други него НЕД, подсећа Трифун Ристић), у Босни и Херцеговини инсистирају на унитарној држави, иако се томе противи преко пола становника, каже Ненад Кецмановић. За то време, указује Зејнел Зејнели, наводно непостојећи косовски преседан је Империји већ загорчао живот по питању Палестине.
Иако су Срби деведесетих оптужени за геноцид, управо је над њима извршен овај злочин, тврди Емил Влајки позивајући се на дефиницију Рафаела Лемкина: намерно, неселективно затирање једне верске или националне групе. Као примере наводи Крајину, Косово, али и колективно испирање мозга у остатку Србије.
Косову је посвећен и трећи текст Жељка Цвијановића о лажима жутократије. Приказ ове трилогије заслужује посебан осврт, али овом приликом довољно је рећи да Цвијановић објашњава како би борба за принцип (а не само територију) Косова могла да буде оно једно зрно из којег би се обновило све. Нуди, дакле, реалну алтернативу наводно „безалтернативној“ политици квислиншког култа. На истој линији размишља и Емир Кустурица, који је између осталог изјавио новинарки Политике да је „Косово нешто чега се не треба одрицати никада и ни по коју цену“.
Под Косовом се дакле подразумева више од територије северно од Ибра, више чак и од Срба који живе под окупацијом КФОРа, ЕУЛЕКСа и Тачија. То што жутократе и кад говоре о Косову мисле само на север, а Метохију проглашавају за „енклаве“ и тако препуштају Тачистану оправдану нервира Јању Гаћешу. По Уставу, цело Косово и Метохија је територија Србије; препуштање било којег дела узурпаторима је одрицање од тог принципа. Зато је идеја некакве поделе само кукавичје јаје.
Пре неколико дана је код Ораховца убијен Александар Путник, а теже рањен његов син Добрица. То је само најновији у низу напада на Србе за које нико у окупираној покрајини није одговарао. КФОР и ЕУЛЕКС (о Тачистанским „властима“ да и не говоримо) злочини над Србима не занимају; па зар није ономад командант КФОРа (а сада шеф ЕУЛЕКСа, гле случајности) изјавио да ће биолошком нестанком Срба нестати проблема на Космету?
Док Тачистанци убијају Србе, невладници протестују што контролисана штампа у Жутији о томе „нетолерантно“ пише. Као, вест да је „Албанац убио Србина“ је чисти расизам; па шта треба да се каже: „Србин натерао Косоваријанца да га случајно убије“, шта ли? О тим небулозама пише Маринко Вучинић, и завршава текст цитатом рањеног Путника: „Слобода је само сан који сањамо. Овај сан је и највећи извор снаге и истрајности српског народа на Косову и Метохији“.
Од ових речи се жутократама, Империји и Тачистанцима леди крв у жилама. Зато невладнички ударници попут Миљенка Дерете проглашавају све који сањају слободу „терористима“. После детаљне анализе Дерете и његових сабораца за Жуту Ствар, Миодраг Зарковић примећује:
„Свака генерација Срба морала је да се избори за своју слободу, а нама на том путу стоје тадићи и дерете. Што ће рећи, ипак смо много боље прошли од оних који су морали да руше турског султана и бечког цара“.
Што је истина, истина је.
Нема коментара:
Постави коментар