„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 02. јул 2011.

Око Соколово #25

Дан 1091. жутократије.

Ни сав маркетинг овога света не може, чак ни у најжућој земљи Жутији, да Видовдан отера у заборав. Али може покушати да га извитопери, исмеје, обесмисли... Тако је претендент на непостојећи српски престо покушао на Газиместану да Видовдан стави у контекст пута у ЕУропство, за које се иначе залаже. Успео је једино да се обрука пред присутним народом, који „толерантни Косовијанци“ ни овај пут нису пропустили да каменују.

Ништа мање се није избламирала Дубравка Стојановић, дежурна жутисторичарка „Пешчаника“, која у србофобичној хистерији није знала разлику између цара Лазара и цара Душана. Шта ће, кад је њој је све то исто: српско, омрзнуто, одвратно...

Са друге стране, на феномен видовданског погледа на свет и значаја косовског боја за српски идентитет лепо се осврнуо Милован Балабан. О слободарској природи тог Видовдана и сваког убудуће, зборио је у Бару Слободан Антонић. А да ли данас уопште има видовданске етике, или је све потонуло у време басаријада, питала се Љиљана Богдановић.

Није косовски бој једини значајан догађај којег се сећамо на Видовдан. Владимир Димитријевић се зато позабавио „Гавриловим одговором на питање Принципа“.

Пре десет година, баш на Видовдан, досманлијски режим је противправно Хашкој инквизицији изручио бившег председника Слободана Милошевића. Своја сећања на тај догађај и на Милошевића (који је умро 2006.) у отвореном писму изнео је његов некадашњи противник а потом с њим хашки заточеник, Војислав Шешељ.

Последња недеља јуна месеца била је и годишњица проглашења словеначке и хрватске независности, 1991. Тим поводом се у бечком дневнику Ди Пресе појавио занимљив текст о улози Аустрије у подршци овим некадашњим хапсбуршким земљама. Баш на те аустро-немачке историјске рецидиве се, између осталог, позива Синиша Љепојевић да би објаснио зашто је Хрватска недавно добила зелено светло да 2013. постане ЕУропска земља, упркос великој финансијској и политичкој кризи бриселског Левијатана.

За то време, постаје све јасније да ЕУропски пут Жутије више није ни бајка, већ чиста хорор-прича, жути српски воз на бриселској прузи чека само још више пљачке и малтретирања, пише Слободан Антонић. А ко зна, можда и капија са натписом „Рад ослобађа“. Не би било први пут.

Док су Аграм и Лајбах празновали што неовисност што ЕУропство, у Јадовном је обележена годишњица страдања Срба у том првом усташком комплексу логора смрти. О страхотама тог крволочног експеримента, који су затворили згрожени италијански окупатори (Јасеновац је основан као замена) на комеморацији је говорио Душан Басташић, док је за руски Фонд стратешке културе Драгомир Анђелковић објаснио непрекинуту нит од Јадовна до НАТО.

У све краћим паузама између пљачке, лажи и обмана, жутократија води деструктивну политику сваке врсте, па и културну - како објашњава Мило Ломпар. Врховни Жутник до те мере битише у неком свом унутрашњем свету, да је недавно одржао потпуно бесловесан говор о медијима. Срећом (или несрећом?) Ана Радмиловић је била у стању да дешифрује шта је то најжући син наших жуторода и жутости у ствари хтео да каже.

Шта жутократија и њени ЕУропски господари стварно мисле о слободи медија писао је још средином месеца Жељко Цвијановић, а како то изгледа у пракси - на примеру јавнога сервиса ЕУропске Жутије - илуструје Жарко Јанковић.

Чувени амерички анархиста Ема Голдман једном приликом је изјавила: „Када би избори могли нешто да промене, били би забрањени“. Нека вам то буде на уму током предизборне кампање која у Жутији већ увелико траје, мада избора неће бити пре априла 2012.

Прихватање идеје да су „сви исти“, вели ове недеље Жељко Цвијановић, је ни мање ни више него тријумф Нечастивог: „Божански поредак верује у алтернативе, сатански их искључује. Сатански поредак нас учи да живимо са злом, божански тера да се злу супротставимо“. Колико год се жутократе трудиле да им не буде алтернативе, политичка сцена у Србији ипак није сасвим пожутела. Расте рејтинг чак и Војиславу Коштуници, којем се тако пружа прилика да окаје бар неке грехе свог протеклог деловања (и неделовања).

Све ми се чини да је пометња у политичким водама макар делимично резултат појаве Двери и њиховог залагања не само за промену појединаца на власти, већ и за промену самог система, који постоји у континуитету малтене од 1945. Нико не воли много да „таласа“ и поправља оно што није покварено, али са овим системом то просто није случај; он је и створен рђав, а с годинама је постао само још гори. Зато је Бошко Обрадовић оптимиста и види прилику да се заиста направи систематски заокрет набоље.

Када су 1991. Кучан и Туђман рушили Југославију, имали су за то не само подршку Беча и Берлина, већ и повољну ситуацију у свету, који се нашао у вакууму због краја Хладног рата и имплозије Совјетског савеза. Али до потпуног успостављања „новог поретка“ и наметања „краја историје“, чему се деведесетих посветила новостворена атлантска Империја, никада у ствари није дошло. Данило Тврдишић се пита да ли је на помолу III светски рат, и шта то значи за једну земљу на брдовитом Балкану, која - упркос свеколиким напорима - још није прекречена у жуто.

Нема коментара: