Око Соколово #10

Данас је дан 979. жутократије.

Како би догурао до хиљаду, а можда и више, Врховни Жутник је „реконструисао” владу и свих 17 министарстава или колико већ претворио просто у једно велико министартство за кречење Србије у жуто и губљење времена. Ово представља де факто државни удар, и та влада „није само ругање здравом разуму, она је ругање народу” (Жељко Цвијановић). Цветковићев кабинет више нема никакав легитимитет - ако га је икада и имао.

Нема довољно сати у дану и дана у седмици да се човек бави свим непочинствима жутократа, али ред је истаћи нека најважнија. На пример, полтронско трчање за Бриселом у увођењу санкција Белорусији, која не само да Србији ништа није учинила нажао (за разлику од велике већине земаља ЕУ) већ је и помагала кад и колико је могла. Али Империја је подвикнула „хоп” и Врховни Жутник мора да скакуће.

Барем се у народу покренула иницијатива извињења Белорусији за овај потез жутих. То извињење је, за разлику од свих Ботиних, и примерено и потребно.

Наставља се и политика капитулације пред Империјом по питању окупираног Космета, кроз фарсичне „разговоре” које је жутократска делегација почела са делегатима НДК у Бриселу, под брижним оком комесара Кацина. За то време, жути аутономаши предано раде на одвајању „Војводине”, коју су успели да упропасте под паролом благостања. Звучи познато?

У лето 2006. Вашингтон Пост је објавио прилично тупав редакцијски уводник у којем је Србија оптужена за „тврдоглавост” (тј. отпор жељама Империје) а Коштуница и Тадић окарактерисани као „овисници о отровном национализму”. Убрзо после тога је Коштуница одлучио да пооштри курс према Империји, а Тадић да постане беспоговорни слуга. Постојање америчког ултиматума од 11 тачака недавно је открио Викиликс...

Четири су датума на почетку марта значајна за српску историју. Првог марта 1992. је режим Алије Изетбеговића организовао референдум о независности БиХ од Југославије. Деветог марта 1991. је Вук Драшковић - некада комуниста, тада наводни националиста, данас „НАТО-четник” а увек камелеон - покушао да на улици добије што је претходне јесени изгубио на изборима. То је у октобру 2000. пошло за руком Зорану Ђинђићу, који је под још неразјашњеним околностима убијен дванаестог марта 2003. Три године касније, 11. марта 2006, у хашкој тамници умире Слободан Милошевић.

Поводом петогодишњице Милошевићеве смрти, објављена је књига „Таквог га знам” - скуп сведочанстава људи који су били Милошевићеви пријатељи, сарадници, или познаници. За било ког историчара ово је „острво с благом”. Неколико извода које је пренео недељник Печат представљају значајне документе епохе о којој сви мисле да све знају, а у ствари знају врло мало. И мене су изненадиле неке ствари у текстовима Милована Данојлића и Милорада Екмечића.

Од 1968, преко 1991, до 2000, све српске „револуције” су изневерене. Нешто ми говори да када жутократији дође крај, то неће бити на улици...