Отворено писмо Остоје Симетића (иначе члана ДСС) свом страначком вођи објављено је прошлог петка на НСПМ. За разлику од неких коментатора, нисам га читао као покушај обрачуна са Коштуницом, већ покушај да се очигледне грешке у његовом приступу и политици ДСС - а које се овде документују - исправе, пре него што би ова партија могла и да помисли да Србију спасава од жутократа. Па што стоји, стоји.
Уредник Новог Стандарда Жељко Цвијановић направио је у уторак анализу резолуције Јелка Кацина којом је Европски парламент наводно подржао ЕУропски пут Србије. Цвијановић лепо објашњава да се том резолуцијом захтева један социјални инжењеринг над Србима, како би они престали да буду Срби и постали подобни ЕУропљани. Тако су се жутократе нашле у шкрипцу:
„...ако престану да проводе тај инжењеринг, појешће их ови који су их на Србе послали. Ако га наставе, ако продуже са тим бесмисленим увртањем, убиће их отпор материјала, а сад што су решили да своја непочинства раде на материјалу који се зове сопствени народ, и нису због тога за неко жаљење“.
На Видовдану, Слободан Јанковић напомиње какве су све злотворе жутократе ослободиле или осудиле на симболичне казне, па се пита зашто ли се Срби не буне попут Тунижана, Албанаца, Египћана и Либанаца, иако за то имају много боље разлоге. Па добро, требало је подоста да се Срби ономад одлуче за буну на дахије, али кад је једном кренуло - није више стало.
За крај, цитат из писма Бране Црнчевића уредницима Печата, изворно упућен „најдаровитијем српском салонском антикомунисти“, Бориславу Михајловићу Михизу:
„Слободан Милошевић је државник с грешком, а ови твоји су грешка без државника“.
Што стоји, стоји.
Нема коментара:
Постави коментар