„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 11. октобар 2010.

Сумрак Жутократа

Протекли месец сам провео у путовању и размишљању. Ако су вам недостајали текстови, жао ми је; једини разлог због којег сам остао нормалан после скоро 11 година у медијским рововима је што повремено узмем краћи одмор.

Често кажем да некада треба бити даље од ситуације да би се она боље сагледала. На пример, са са временске дистанце од једног месеца, јасно је да су догађаји од 10. октобра у толикој мери уздрмали жутократе да они сада паниче и на песмице са трибина. Једино што омогућава Ботиној власти да опстане је чињеница да на политичкој сцени тренутно не постоји алтернатива жутилу. Односно, „алтернатива“ која се тренутно промовише то уопште није.

Замислите да је 10. октобра постојала артикулисана и суштинска алтернатива жутократији - политичка, идеолошка, вредносна. Било би педесет хиљада људи на улицама, а не пет, а верујем да би им се придружила и полиција. Нешто нисам видео да се у анализама тог дана спомиње управо стравично понижење полиције, која се борила са сопственим народом како би заштитила стране амбасадоре и педофиле и домаће издајнике, а по налогу власти која апсолутно не заслужује никакво поштовање.


Немој да те педери хране хлебом... Београд, 10.10.2010 (извор)


Елем, ако је пре 10. октобра и било неких илузија да у жутократској држави има макар и грам пристојности, онда после тог дана више не треба да их буде. Ако поново дођете у ситуацију да себи кажете „Ма неће ваљда...? “ знајте да хоће. Да поновим, једини разлог што жутократија није пала 10. октобра је што у Србији још није артикулисана идеја која би је заменила.

Природа не подноси вакуум. Друштво исто тако. Жутократе плански производе празнину, како би је онда испуниле својом визијом „преумљеног “ ЕУропског народа. Да се разумемо, ово нема никакве везе са стварношћу у самој ЕУ. Само неко ко је протеклих месец дана провео у пећини није свестан француских штрајкова, енглеских студентских нереда, планина ђубрета у Италији или масовне грађанске непослушности против забране пушења у Грчкој. А замислите како би се ти људи тек бунили да им је тако „лепо “ као у ЕУропској Србији, где народ нема шта да једе али зато држава има за Параду и за уцену на Младића?

Овако даље не може. И не сме.

недеља, 10. октобар 2010.

Битка за Београд

Дан пре „Параде“ којом је жутократија хтела да изрази свој понос апсолутном контролом политичке, медијске и привредне сфере у Србији, у Београду се окупило десет хиљада људи у породичној шетњи. Жутократски медији су то описали као „неколико стотина грађана“.

Десети октобар се одиграо тачно како је предвиђено. На тријумфалном маршу Београдом појавило се тек хиљаду „парадера“ - домаћих педера, страних педофила и амбасадора - али их је зато штитило скоро шест хиљада полицајаца, у три обруча. Насупрот њима било је шест хиљада „изгредника“ (превод са жутског: „они који не мисле ЕУропски и одбијају наша наређења“).

„Немој да те педери хране хлебом“
И док градоначелни Драган „Сеци Све Платане” Ђилас кука над материјалном штетом - хвала Богу, није било мртвих - занимљиво је шта је све страдало у сукобима жутих пендрека и „хулигана“.

Бачен је молотов пред зграду ДС у Крунској улици; страдао је улаз у РТС у Таковској; аутобус на којем је била реклама за Б92; а према Првом Пендреку, и „џамија и неке стране амбасаде“.

ДС, РТС, Б92, џамија, стране амбасаде - шта им је заједничко? Све су то симболи угњетавања и уништавања Србије, симболи жутократа и њихових страних господара. Једино је бес против џамије потпуно неоправдан, јер у њој клањају следбеници нормалног муфтије Јусуфспахића, а не србофобичног ајатолаха Зукорлића. Народ је толико огорчен, толико заслепљен бесом према држави која их мрзи и систематски угњетава, да неће да прави разлику.

Кажем народ, јер ма какве биле методе тих шест хиљада који су изашли да силом протестују против жутократског самозадовољавања у центру Београда, они су представници обичног народа Србије. Тај обични свет живи од јутра до сутра, грца у дуговима, бави се „рециклажном пољопривредом“ (претура по ђубрету не би ли нашли нешто јестиво) и упркос свему томе одбија да мрзи себе као предуслов права на живот. Десет хиљада таквих људи је јуче мирно протестовало. Данас је дошло шест хиљада који би радије да разговарају песницама. Жутократе их сада називају хулиганима и изгредницима, а када су они - у име Империје - нападали полицију и палили Скупштину пре десет година, онда је то била демократија, шта ли.

Не сме да буде забуне: мета шест хиљада „изгедника“ нису били педери, којима су жутократе намениле улогу жртвеног јарца, већ сама жутократија, ненародни режим чије је иживљавање над народом дошло до тачке неподношљивости. Чак је и жутократама, толико глупим и сујетним да су потпуно разведени од стварности, јасно да када им народ дође на врата са песницама и моткама, „то значи да смо много погрешили и треба да се одмах склонимо“.

Само, нису то људи од речи. Неће се склонити, док не буду склоњени. Ко зна, можда је револуција већ почела, а овај 10. октобар је био само прва битка? Онима који су пренеражени насиљем поручио бих да се пробуде. Зар не могу и неће да виде ментално и физичко насиље које над њима спроводи жутократија већ годинама, а „међународна заједница“ још дуже? Србијом влада режим толико екстреман, да сваки покушај промене у правцу нормалности личи на екстремизам. Добро, онда. Како рече један амерички политичар, екстремизам у одбрани врлине није порок. А умереност у одбрани порока није врлина.

уторак, 05. октобар 2010.

Револуције није било

Годишњице су чудна ствар. Дан је као и сваки други, али пошто се календарски поклапа са неким другим даном, добија додатно значење. Деценијама смо у школи учили о Октобарској револуцији која је од Русије направила Совјетски савез (с тим што је било потребно додатно објашњење зашто се зове Октобарска, када се десила у новембру). Социјализам је пропао а велика октобарска револуција - сада писана малим словом - од прекретнице историје постала је фуснота, али се Маркс опет последњи смејао. Иако је у својој анализи политике и привреде готово потпуно погрешио, ипак је написао нешто истинито: да се историја понавља, прво као трагедија а онда као фарса.

Нову „октобарску револуцију“ је у земљи коју сматра сурогатом за Русију организовала Атлантска Империја, десет година после пада комунизма. Јавности је представљена као општенародна побуна против комунистичког диктатора Милошевића; а у ствари се радило о новом облику пуча, који је за ту прилику пројектовала Империја. Не само да 5. октобар није био крај комунизма, већ је његов коначни резултат - данашња жутократија - повратак у најмрачније доба партијског једноумља.

Не треба трошити речи на доказивање да је петооктобарски шаблон осмишљен и објашњавање ко су његови творци и извршиоци. Запаљена Скупштина није честито ни престала да се дими, а америчке новине су већ писале о „коферима готовине“ које је њихова Задужбина за демократију (NED) преко Мађарске слала „нашим људима у Београду“. Према званичном Вашингтону, октобарски преврат је био логична завршница рата из 1999, жељена „промена режима“ у Београду без употребе војске.

Пошто је тако успешно тестирана на „сурогатима“, матрица тзв. обојене револуције убрзо је примењена на простор некадашњег СССР: Грузију, Украјину, Киргизију... Све, дабоме, спонтане, изворне народне револуције - нема везе што се користила иста методологија, иконографија, маркетинг, или што су револуционаре „саветовали" активисти Отпора. Који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу Жутократску странку.

Многи данас пишу и говоре о 5. октобру. Је ли било изборне крађе. Да ли се пророчанство Слободана Милошевића обистинило (јесте), и да ли то значи да је он био добар (не) или бољи (о томе може да се расправља). Нико да се усуди да састави биланс протекле деценије, од ДОС-а до жутократије.

Револуционари су обећавали куле и градове, ЕУропско млеко и амерички мед. Ништа од тога нису испунили. Уместо обнове, уследило је систематско разарање свега чега су се дотакли, од банкарског система и привреде уопште, до војске, дипломатије, па на крају и Цркве. Целокупно војно и политичко руководство државе предато је Хашкој инквизицији , али то не само да им није било доста, већ је пружило подршку њиховој суманутој теорији да је за све балканске ратове деведесетих био одговоран „великосрпски удружени злочиначки подухват“. Окупирано Косово и Метохија су, после фиктивне борбе у арени међународног права, бесрамно предати освајачима. Они који су се усудили да се томе супротставе су смењени, оклеветани и изопштени из јавног живота.

Од наводног приступања ЕУропској унији није било ништа; једини резултат потписивања фамозног Споразума о сарадњи и придруживању био је додатна пљачка народа Србије. Уместо слободе и демократије, Србија је добила „Сабљу“ и „демократски“ закон о медијима гори је од омраженог Милошевићевог. Досманлије и жутократе су прво све усмерили на Београд - опустошивши провинцију и село - а онда почели да спроводе „децентрализацију“ стварањем партијских феуда и сепаратистичких квазидржава (Статут Војводине, „Санџак“). Иако данашња власт на папиру има више моћи од Милошевића и Тита, стварни владари Србије су амбасадори Империје и њених сателита.

Издани, продани, понижени, распамећени, под немилосрдном чизмом Империје и њених домаћих лизача, неки Срби су носталгични за временом Милошевића. Неки се, опет, чежњиво сећају Тита. Шта је било пре Тита, нико се више не сећа. О слободи не могу да сањају они који је никада нису ни упознали, већ слободом зову лакши вид робовања. А у сваком режиму у живој успомени, константа је била затирање идентитета. Овај данашњи је најтежи само зато што су властодршци отворено у служби непријатеља, и више се и не труде да свој разарачки програм увијају у обланде како би лакше прошао у народу.

По својој дефиницији, револуција је суштинска промена власти или система. На основу тога, јасно је да петооктобарска „револуција“ то у суштини и није била. Када се раскрче козметичке промене и политички маркетинг, остаје чињеница да је систем власти који тренутно постоји у Србији онај исти који је постојао и пре 5. октобра 2000. Чак штавише, има континуитет са оним пре октобра 1989, па све до октобра 1944. Да ли се та власт зове комунистичка, социјалистичка или демократска уопште није важно. Њене последице су исте.

Десет година после лажне револуције, Србији је потребна стварна револуција. Уместо „промене кода“ коју силом врши жутократија, што из личног убеђења што у име својих страних господара, потребан је политички, духовни и национални препород. Он почиње од сваког појединца, малим корацима, вођен здравим разумом и вредностима које се још могу захватити из дубоког али непресушеног бунара традиције. Империја и жутократе нас држе у ропству само захваљујући оковима нашег сопственог ума. Од њих се ослобађамо истином и самоспознајом. А како је половином прошлог века написао Џорџ Орвел, у времену свеопште обмане, казивање истине је револуционарни чин.

недеља, 03. октобар 2010.

Парадирање, опет

Све што сам написао поводом најављене „параде поноса“ пре годину дана, важи и сада. Али пошто жутократе толико инсистирају да пропарадирају центром Београда, онда је нажалост потребно да се неки аргументи понове.

Срђа Трифковић је садашњу ситуацију у Србији назвао „анархотиранијом“. Каже, режим или неће или не може да „стане на пут стварним кршитељима закона“, док истовремено врши репресију и народу намеће Параду. Али није сасвим тако.

Наиме, сви они за које Трифковић наводи да крше законе Републике Србије су или део власти, или њени штићеници. А сама власт предњачи у директном кршењу свих закона, почев од Устава и његове преамбуле до својих свакодневних поступака. Значи, није да власт неће или не може да стане у крај криминалу, већ је управо власт највећа криминална организација.

Какве везе то има са Парадом, рећи ћете? Итекакве.

Сетите се да је сврха ове власти, по сопственом признању, „трансформација“ друштва. „Промена кода“ целог народа, као што је ономад изјавио један режимски култур-комесар. Све што жутократе раде има за циљ да власт - односно, њих - ојача и да јој још више контроле над свим аспектима државе и друштва, а да народ и земљу што више ослаби. Ово је заједнички фактор и систематске пљачке, и сепаратистичке „регионализације“ (од стварања квазидржаве Војводине до „националних савета” муфтије Зукорлића у тзв. Санџаку), и фиктивне одбране Косова и Метохије, и срамне резолуције о Сребреници - и Параде.

Сваки од тих чинова је срачуната увреда свим нормалним Србима. Само постојање жутократије је увреда за здрав разум. Срамота је невиђена да власт спонзорише било чију манифестацију - да ли је у питању једна мала група људи са посебним потребама или осећајима, или већина, уопште није битно - и то још позајмљеним парама од ММФ-а, док преко милион људи гладује а претурање по ђубрету се малтене сматра граном пољопривреде. Већ смо апсолвирали да се жутократе ничега не стиде, али остаје питање, зашто толико инсистирају на Паради?

Да ли је у питању немоћ да се одупру „геј лобију“? Сумњам. Ма колико да су хомосексуалисти (политички хомосексуалци) утицајни у ЕУропи, њихов утицај у Србији је минималан. Самих хомосексуалаца има веома мало. Процена да је 10% човечанства „геј“ је лаж сребреничког калибра; стварне цифре се крећу негде око 2%. Онима који живе у Србији сигурно није лако - али захваљујући чињеници да живе у земљи где нико нема никаква права ни слободе, баш зато што све контролишу жутократе, односно њихови инострани господари.

Овде се, значи, не ради ни о каквој борби за педерска права, већ о срачунатој инструментализацији педера како би се власт иживљавала на народу. Зашто? Неки кажу да би то требало да буде увод у ванредно стање. Иде се на провокацију реакције, како би се елементи који још пркосе апсолутној доминацији жутократских квислинга (тј. Империји која иза њих стоји) извукли на површину и елиминисали, и тиме осујетила даља антирежимска активност.

Сценарио је већ написан. На Паради ће доћи до насиља. Хоће ли то бити припадници Образа или неке друге организације, којима је додељена улога „корисних идиота“, није битно. Иако жутократе рачунају на народно-навијачки и родољубиви бес, чак и ако он изостане, наћи ће се већ маскиране силеџије да измлате некога од парадера. То ће забележити камере Б92 које ће се, онако сасвим случајно, затећи на сцени. План је заиста бриљантан, колико и сотонски: жутократе ће својим иностраним господарима моћи да покажу како они, тобоже, „чине све што могу“ да унапреде „људска права“ попут хомосексуализма, али им смета народ - који је зао, примитиван, глуп, и којег треба још више и јаче тући. Док не постане нови народ, је ли.

Шта да се ради? Најбољи избор би било уклањање жутократије, али то није изводљиво у овако кратком року. Директна акција против Параде је самоубиство, јер се тиме улази у „сачекушу“ жутократама - на њиховом терену, у време по њиховом избору, под њиховим условима. На памет ми пада неколико мудрости древног кинеског стратега Сун Цуа, о уметности ратовања:

Победиће онај ко је мудар и чека противника који то није.
Победиће онај који зна када може да се бори, а када не може.
У нападу побеђује онај чији противник не зна шта да брани, а у одбрани онај чији противник не зна шта да нападне.


Зато мислим да Двери имају добру идеју, за породичну шетњу на дан пре Параде. А тог 10. октобра останите у кућама и снимајте жалосну поворку режимских активиста окружених полицијом. Доћи ће време за јуначење, и то ускоро. Сада је време за чојство.

Биће оних којима „не може под кожу“ што ће педери да парадирају Београдом. Нека се запитају следеће. Шта је већи проблем, што у Србији постоје педери, или што жутократе хоће да свима наметну „геј“ стил живота: краткорочно размишљање, хедонизам, себичност („У се, на се и пода се“.) Народ који тако размишља је идеалан поданички супстрат за жутократију. Уосталом, нису педери криви што се у Србији годишње абортира двеста хиљада деце годишње. Нису педери ти који угрожавају породицу, већ власт.

Хајде, онда, да се боримо против стварног непријатеља, а према његовим инструментима покажемо сажаљење - како једино и приличи.