„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 03. октобар 2010.

Парадирање, опет

Све што сам написао поводом најављене „параде поноса“ пре годину дана, важи и сада. Али пошто жутократе толико инсистирају да пропарадирају центром Београда, онда је нажалост потребно да се неки аргументи понове.

Срђа Трифковић је садашњу ситуацију у Србији назвао „анархотиранијом“. Каже, режим или неће или не може да „стане на пут стварним кршитељима закона“, док истовремено врши репресију и народу намеће Параду. Али није сасвим тако.

Наиме, сви они за које Трифковић наводи да крше законе Републике Србије су или део власти, или њени штићеници. А сама власт предњачи у директном кршењу свих закона, почев од Устава и његове преамбуле до својих свакодневних поступака. Значи, није да власт неће или не може да стане у крај криминалу, већ је управо власт највећа криминална организација.

Какве везе то има са Парадом, рећи ћете? Итекакве.

Сетите се да је сврха ове власти, по сопственом признању, „трансформација“ друштва. „Промена кода“ целог народа, као што је ономад изјавио један режимски култур-комесар. Све што жутократе раде има за циљ да власт - односно, њих - ојача и да јој још више контроле над свим аспектима државе и друштва, а да народ и земљу што више ослаби. Ово је заједнички фактор и систематске пљачке, и сепаратистичке „регионализације“ (од стварања квазидржаве Војводине до „националних савета” муфтије Зукорлића у тзв. Санџаку), и фиктивне одбране Косова и Метохије, и срамне резолуције о Сребреници - и Параде.

Сваки од тих чинова је срачуната увреда свим нормалним Србима. Само постојање жутократије је увреда за здрав разум. Срамота је невиђена да власт спонзорише било чију манифестацију - да ли је у питању једна мала група људи са посебним потребама или осећајима, или већина, уопште није битно - и то још позајмљеним парама од ММФ-а, док преко милион људи гладује а претурање по ђубрету се малтене сматра граном пољопривреде. Већ смо апсолвирали да се жутократе ничега не стиде, али остаје питање, зашто толико инсистирају на Паради?

Да ли је у питању немоћ да се одупру „геј лобију“? Сумњам. Ма колико да су хомосексуалисти (политички хомосексуалци) утицајни у ЕУропи, њихов утицај у Србији је минималан. Самих хомосексуалаца има веома мало. Процена да је 10% човечанства „геј“ је лаж сребреничког калибра; стварне цифре се крећу негде око 2%. Онима који живе у Србији сигурно није лако - али захваљујући чињеници да живе у земљи где нико нема никаква права ни слободе, баш зато што све контролишу жутократе, односно њихови инострани господари.

Овде се, значи, не ради ни о каквој борби за педерска права, већ о срачунатој инструментализацији педера како би се власт иживљавала на народу. Зашто? Неки кажу да би то требало да буде увод у ванредно стање. Иде се на провокацију реакције, како би се елементи који још пркосе апсолутној доминацији жутократских квислинга (тј. Империји која иза њих стоји) извукли на површину и елиминисали, и тиме осујетила даља антирежимска активност.

Сценарио је већ написан. На Паради ће доћи до насиља. Хоће ли то бити припадници Образа или неке друге организације, којима је додељена улога „корисних идиота“, није битно. Иако жутократе рачунају на народно-навијачки и родољубиви бес, чак и ако он изостане, наћи ће се већ маскиране силеџије да измлате некога од парадера. То ће забележити камере Б92 које ће се, онако сасвим случајно, затећи на сцени. План је заиста бриљантан, колико и сотонски: жутократе ће својим иностраним господарима моћи да покажу како они, тобоже, „чине све што могу“ да унапреде „људска права“ попут хомосексуализма, али им смета народ - који је зао, примитиван, глуп, и којег треба још више и јаче тући. Док не постане нови народ, је ли.

Шта да се ради? Најбољи избор би било уклањање жутократије, али то није изводљиво у овако кратком року. Директна акција против Параде је самоубиство, јер се тиме улази у „сачекушу“ жутократама - на њиховом терену, у време по њиховом избору, под њиховим условима. На памет ми пада неколико мудрости древног кинеског стратега Сун Цуа, о уметности ратовања:

Победиће онај ко је мудар и чека противника који то није.
Победиће онај који зна када може да се бори, а када не може.
У нападу побеђује онај чији противник не зна шта да брани, а у одбрани онај чији противник не зна шта да нападне.


Зато мислим да Двери имају добру идеју, за породичну шетњу на дан пре Параде. А тог 10. октобра останите у кућама и снимајте жалосну поворку режимских активиста окружених полицијом. Доћи ће време за јуначење, и то ускоро. Сада је време за чојство.

Биће оних којима „не може под кожу“ што ће педери да парадирају Београдом. Нека се запитају следеће. Шта је већи проблем, што у Србији постоје педери, или што жутократе хоће да свима наметну „геј“ стил живота: краткорочно размишљање, хедонизам, себичност („У се, на се и пода се“.) Народ који тако размишља је идеалан поданички супстрат за жутократију. Уосталом, нису педери криви што се у Србији годишње абортира двеста хиљада деце годишње. Нису педери ти који угрожавају породицу, већ власт.

Хајде, онда, да се боримо против стварног непријатеља, а према његовим инструментима покажемо сажаљење - како једино и приличи.

Нема коментара: