Револуције није било

Годишњице су чудна ствар. Дан је као и сваки други, али пошто се календарски поклапа са неким другим даном, добија додатно значење. Деценијама смо у школи учили о Октобарској револуцији која је од Русије направила Совјетски савез (с тим што је било потребно додатно објашњење зашто се зове Октобарска, када се десила у новембру). Социјализам је пропао а велика октобарска револуција - сада писана малим словом - од прекретнице историје постала је фуснота, али се Маркс опет последњи смејао. Иако је у својој анализи политике и привреде готово потпуно погрешио, ипак је написао нешто истинито: да се историја понавља, прво као трагедија а онда као фарса.

Нову „октобарску револуцију“ је у земљи коју сматра сурогатом за Русију организовала Атлантска Империја, десет година после пада комунизма. Јавности је представљена као општенародна побуна против комунистичког диктатора Милошевића; а у ствари се радило о новом облику пуча, који је за ту прилику пројектовала Империја. Не само да 5. октобар није био крај комунизма, већ је његов коначни резултат - данашња жутократија - повратак у најмрачније доба партијског једноумља.

Не треба трошити речи на доказивање да је петооктобарски шаблон осмишљен и објашњавање ко су његови творци и извршиоци. Запаљена Скупштина није честито ни престала да се дими, а америчке новине су већ писале о „коферима готовине“ које је њихова Задужбина за демократију (NED) преко Мађарске слала „нашим људима у Београду“. Према званичном Вашингтону, октобарски преврат је био логична завршница рата из 1999, жељена „промена режима“ у Београду без употребе војске.

Пошто је тако успешно тестирана на „сурогатима“, матрица тзв. обојене револуције убрзо је примењена на простор некадашњег СССР: Грузију, Украјину, Киргизију... Све, дабоме, спонтане, изворне народне револуције - нема везе што се користила иста методологија, иконографија, маркетинг, или што су револуционаре „саветовали" активисти Отпора. Који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу Жутократску странку.

Многи данас пишу и говоре о 5. октобру. Је ли било изборне крађе. Да ли се пророчанство Слободана Милошевића обистинило (јесте), и да ли то значи да је он био добар (не) или бољи (о томе може да се расправља). Нико да се усуди да састави биланс протекле деценије, од ДОС-а до жутократије.

Револуционари су обећавали куле и градове, ЕУропско млеко и амерички мед. Ништа од тога нису испунили. Уместо обнове, уследило је систематско разарање свега чега су се дотакли, од банкарског система и привреде уопште, до војске, дипломатије, па на крају и Цркве. Целокупно војно и политичко руководство државе предато је Хашкој инквизицији , али то не само да им није било доста, већ је пружило подршку њиховој суманутој теорији да је за све балканске ратове деведесетих био одговоран „великосрпски удружени злочиначки подухват“. Окупирано Косово и Метохија су, после фиктивне борбе у арени међународног права, бесрамно предати освајачима. Они који су се усудили да се томе супротставе су смењени, оклеветани и изопштени из јавног живота.

Од наводног приступања ЕУропској унији није било ништа; једини резултат потписивања фамозног Споразума о сарадњи и придруживању био је додатна пљачка народа Србије. Уместо слободе и демократије, Србија је добила „Сабљу“ и „демократски“ закон о медијима гори је од омраженог Милошевићевог. Досманлије и жутократе су прво све усмерили на Београд - опустошивши провинцију и село - а онда почели да спроводе „децентрализацију“ стварањем партијских феуда и сепаратистичких квазидржава (Статут Војводине, „Санџак“). Иако данашња власт на папиру има више моћи од Милошевића и Тита, стварни владари Србије су амбасадори Империје и њених сателита.

Издани, продани, понижени, распамећени, под немилосрдном чизмом Империје и њених домаћих лизача, неки Срби су носталгични за временом Милошевића. Неки се, опет, чежњиво сећају Тита. Шта је било пре Тита, нико се више не сећа. О слободи не могу да сањају они који је никада нису ни упознали, већ слободом зову лакши вид робовања. А у сваком режиму у живој успомени, константа је била затирање идентитета. Овај данашњи је најтежи само зато што су властодршци отворено у служби непријатеља, и више се и не труде да свој разарачки програм увијају у обланде како би лакше прошао у народу.

По својој дефиницији, револуција је суштинска промена власти или система. На основу тога, јасно је да петооктобарска „револуција“ то у суштини и није била. Када се раскрче козметичке промене и политички маркетинг, остаје чињеница да је систем власти који тренутно постоји у Србији онај исти који је постојао и пре 5. октобра 2000. Чак штавише, има континуитет са оним пре октобра 1989, па све до октобра 1944. Да ли се та власт зове комунистичка, социјалистичка или демократска уопште није важно. Њене последице су исте.

Десет година после лажне револуције, Србији је потребна стварна револуција. Уместо „промене кода“ коју силом врши жутократија, што из личног убеђења што у име својих страних господара, потребан је политички, духовни и национални препород. Он почиње од сваког појединца, малим корацима, вођен здравим разумом и вредностима које се још могу захватити из дубоког али непресушеног бунара традиције. Империја и жутократе нас држе у ропству само захваљујући оковима нашег сопственог ума. Од њих се ослобађамо истином и самоспознајом. А како је половином прошлог века написао Џорџ Орвел, у времену свеопште обмане, казивање истине је револуционарни чин.