Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.
Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:
Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.
Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“
Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.
Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?
Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.
Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?
Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).
Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.
А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.
Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.
Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.
Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.
У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.
Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.
Нема коментара:
Постави коментар