„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 15. јун 2010.

Израел, Хамас и ми

Нисам осећао посебну потребу да коментаришем догађаје од пре две недеље, када је израелска морнарица зауставила „хуманитарни“ конвој бродова који се упутио према Гази. Али изгледа да се тај сукоб дотакао наших простора, хтели ми то или не.

Слободан Дурмановић је прошлог уторка у Новом Репортеру писао о про-хамасовским демонстрацијама у Сарајеву (на којима се појавио и Бакир Изетбеговић). Пренесен на НСПМ, текст је изазвао бројне реакције, најчешће по ушанченој матрици: с једне стране су биле безусловне присталице Израела, а са друге идентично некритички симпатизери „јадног палестинског народа“. Било је ту и антисемитизма и свачега нечега још.

Поимање блискоистичног сукоба на нашим просторима обликовано је вишедеценијском политиком Титове власти. Присетите се да је један од оснивача несврстаних 1961. са Титом био и египатски председник Насер - коме „несврстаност“нимало није сметала да од СССР прима оружје и војне саветнике у рату против Израела. Није тајна ни да је Титова Југославија дуго подржавала арапске земље у том конфликту. Будући да још увек кубуримо са толико наслеђа титоизма, не изненађује да је рефлексна подршка „нашој палестинској браћи“ и даље присутна код многих.

Проблем је само што „арапска браћа“ ово што се дешава на нашим просторима посматрају углавном као сасвим оправдани џихад против „злочиначких српских неверника“. Ево шта је, на пример, у октобру 2000. рекао Абу Хамза ал-Масри, исламски проповедник који је тренутно у британском затвору због подстицања на тероризам:

„Крв (жртвеног) јагњета, Србина, Јеврејина, сваког непријатеља Алаха... врло је скупоцена“.
Срби су, дакле, раме уз раме са Јеврејима на списку „непријатеља Алаха“. Тек да се зна.

Флотилу која је, веле, довозила хуманитарну помоћ у Газу организовала је турска „хуманитарна“ организација која је ономад створена зарад помоћи „невином народу у БиХ“ (зна се којем) а потом у БиХ доводила муџахедине и оружје.

Иако је Израел окупирао Газу 1967, са те територије се једнострано повукао 2005. године. Од тада је тамо на власти (изабран демократскије од београдске жутократије) Хамас, покрет који у својој повељи као свети циљ нема ни слободу ни људска права, већ уништење „ционистичког ентитета“ и јеврејског народа. Хамас и дан-данас организује самоубилачке нападе на Израел и ракетама гађа израелске цивиле. У том контексту треба посматрати израелску блокаду Газе, шта год ми о њој мислили.

Не треба, наравно, да се сврставамо ни на чију страну (осим своје сопствене - а о томе имамо штошта да научимо, чини ми се), али треба да нам буде занимљиво што се исти људи служе истим језиком и триковима када данас нападају Јевреје и Израел, каквим се већ годинама служе да нападају Србе, Србију и Српску. Није Дурмановић измислио ту паралелу - она постоји, ко има очи да види.

То свакако не значи да треба да се поистовећујемо са Јеврејима; околности Србије и Израела су умногоме другачије, понајвише што се тиче односа са САД. Али када се људи попут Бакира Изетбеговића или сарајевског имама и бившег (?) муџахедина Незима Халиловића Мудериса поистовеђују са Хамасом, онда то итекако постаје наш проблем.

4 коментара:

The Hero of Crappy Town је рекао...

Ima i onih koji se poistovećuju sa Izraelom a bili su među onim najglasnijim i najgnusnijim pobornicima bombardovanja 1999-e. Tu su Lieberman, McCain, Biden i drugi.

Kao fol mrze jedni druge a nekako se uvek ujedine kad su u pitanju Bosna, Kosovo ili Kavkaz. Mi ti dođemo ko ono hodajuće drvo iz Gospodara Prstenova: "I am on nobody's side because no one is on my side." Barem trebalo bi da tako razmišljamo.

Witch-king of Angmar је рекао...

Hero of Crappy Town is on to something што би рекли англосаксонци...

Ти савези између неолиберализма/неоконзервативизма са једне и ислама са друге стране су само на први поглед парадоксални. Ако те две идеологије(неолиберализам/неоконзервативизам је у идеолошком смислу однос отприлике као између бољшевика и мењшевике, дакле разлике су минималне и безначајне) сведемо на најмањи заједнички садржалац, запањујуће је колико су оне сличне:

1) Обе су крајње нетолерантне према идеологијама и начинима живота који су другачији од њихових.

2) Обе теже да направе потпуни раскид са дотадашњом традицијом и културом у државама и народима у којима завладају проглашавајући све што је било пре њих безвредним, чак и штетним(у исламској теологији се то зове "џахилија", у слободном преводу "безверје", "незнање").

3) Обе сматрају не само да су најбоље идеологије већ и да су једине које су "истините" и сматрају да сви људи дубоко у души желе да буду као они.

4) Обе се сматрају крајњим достигнућем људског духа.

5) И једна и друга сматрају да имају не само право већ и дужност да се шире путем огња и мача.

Стога њихово заједничко деловање према неком трећем није уопште тако чудно. Исто тако што и није чудно да када дође до судара између две побеђује увек ислам који има своју и духовну компоненту док је неолиберализам/неоконзервативизам чисто нихилистичка идеологија која подилази најнижим људским страстима и која на месту културе и духовности коју разори остави искључиво пустош.

Witch-king of Angmar је рекао...

Бацио сам поглед и на расправу на НСПМ. Срамота је да модерација тамо објављује чисто "ад хоминем" коментаре(еуфемистично речено). Посебно је шокантан коментар оног Момчила, онолика количина зле намере(не незнања јер свако ко је икада чуо за Antiwar.com зна какви су им ставови по питању Блиског истока) давно није виђена чак ни у "жутим" медијима.

Уззгред, колега Сиви Соколе, сећате ли се овога(мало да се похвалим): http://mightiestofthenine.blogspot.com/2009/07/blog-post_14.html

Gray Falcon је рекао...

Вештац, нисам се сетио у први мах (дужно извињење) али сад се коцкице слажу. Ако се добро сећам, Тадићево кокетирање са Турцима почело је недуго затим. Све ми више се чини да колико год мислимо да су жутограте зло, видимо тек врх тог леденог брега.

О коментарима и модерацији на НСПМ сам писао не једном, већ двапут, и немам шта да додам. Разочаравајуће, заиста.