За 20. септембар је у Београду заказана „Парада поноса“, манифестација хомо- и транс-сексуалаца увезена са милог нам Запада. Сасвим разумљиво, око тога се повела жучна расправа. С једне стране су невладници који Параду организују, и њихови спонзори у Невлади, који Параду сматрају врхунским остварењем толеранције, цивилизације и митских ЕУроатлантских вредности.
Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале „Породичну шетњу“. Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну „журку“ вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут „Образа“, које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.
Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.
Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је „Живи и пусти друге да живе“. Другим речима, толеранција.
Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо „Протест за једнака права“ или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.
Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за „Параду поноса“!
Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, „Да, али није битно“. Јер „Породична шетња“ је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.
Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?
Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа „шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини“ и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.
Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом „нормалности“ коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас „демократе“ на Западу.
Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске „транзиције“ и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи „па ваљда је свима јасно да је Х то и то“ већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.
С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену „васпитну функцију“ (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.
Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.
Где онда у свему томе стоји Парада? Знам да ће неко рећи: „Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?“ Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна „промена кода“ у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну: „ко с' ђаволом тикве сади...“ С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.
За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.
Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе „геј“ уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана „увреда“ и „провокација“. Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да таласа, али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.
Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале „Породичну шетњу“. Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну „журку“ вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут „Образа“, које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.
Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.
Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је „Живи и пусти друге да живе“. Другим речима, толеранција.
Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо „Протест за једнака права“ или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.
Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за „Параду поноса“!
Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, „Да, али није битно“. Јер „Породична шетња“ је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.
Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?
Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа „шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини“ и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.
Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом „нормалности“ коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас „демократе“ на Западу.
Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске „транзиције“ и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи „па ваљда је свима јасно да је Х то и то“ већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.
С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену „васпитну функцију“ (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.
Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.
Где онда у свему томе стоји Парада? Знам да ће неко рећи: „Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?“ Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна „промена кода“ у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну: „ко с' ђаволом тикве сади...“ С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.
За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.
Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе „геј“ уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана „увреда“ и „провокација“. Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да таласа, али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.
3 коментара:
Ovde sam, kao i obicno dosla po svoje misljenje :-)
Imam da dodam jedino da se veceras oglasio Sveti Sinod SPC saopstenjem, da sad ne citiram, a u ostatku izjave, receno je da je to stav i ostalih verskih zajednica.
Генерално се слажем с тобом, и сам хтедох реч-две о томе, али само бих дуплирао коментар истом причом...
Апсолутно. Што рече Рон Пол, подржавам сваку добровољну заједницу слободних људи - све док ме не терају да томе аплаудирам. Значи и ово је потпуно непотребно исполитизовано (што је вероватно била жеља и НВО-харпија које због оваквих ствари добијају апанаже, као и малоумне фашистоидне примитиве која је претила пребијањима и сликањем-па-објављивањем учесницима параде). Осим тога, геј-заједници у Србији непријатељи не требају док год их "представља" простачка екипа попут оних којима се "став" своди на огавне фотошоп-монтаже патријарха у женској одори, и сличне гадости (дакле, "став" који се ЗАСНИВА управо на ВРЕЂАЊУ нечијих осећања).
Мислим да је далеко артикулисанији и елоквентнији, кад је став геј-приче у питању, човек из "Геј-стрејт алијансе" (ако се то тако зове, видео сам лика на ТВ пар пута и извињавам се ако грешим у имену организације а његово име не знам). А они су, колико сам разумео из медија, из свега овога изашли у старту.
И да, Двери су овога пута биле одличне и на висини цивилизацијског задатка. Што рече и Антонић, управо су ДВЕРИ својом ШЕТЊОМ указале на потребу СУШТИНСКЕ толеранције (нама наше вредности, вама ваше), потребу коју подједнако урушавају и хистерична саопштења Б92 (која се понаша као да би забранила хетеросексуалне бракове), и кретеноидна булажњења Образа и сличних (који и не схватају колико ернестремовски звучи и изгледа њихово фашистичко црнокошуљаштво).
Треба стварно бити скот па овај фантастичан гест Двери од прошле суботе изједначавати са фашовским лудилом
Управо сам чуо да је парада ипак отказана, из безбедносних разлога. Да ли су спонзори проценили да су извукли максималну корист из целе ове приче, или су у питању сами хомосексуалци који су одбили да њима даље манипулишу, видећемо. Тек, што рече Шекспир ономад, цела ова прича испаде ”много вике ни око чега.”
Постави коментар