КАМЕЛОТ - ИСТОРИЈА ИЛИ ФАТАМОРГАНА?

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family".

- "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.

Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)


Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.
Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).


Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.

Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.

Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.

Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).

Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.

И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.

Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.

И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.

Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).

Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...

Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.

Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...

Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.