„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 08. септембар 2009.

Убице

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.

Децу убијају, зар не?

Пре:


Џошуа Бернард

Подигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:

Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.


Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.

Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.

И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.

Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.

Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?

После:



Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?

Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.

Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.

Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.

А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.

Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.

Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.

Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.

Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

Нема коментара: