„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 29. мај 2009.

Америка и ми

Не верујем да је колумниста ”Детроит Фри Преса” Мич Албом (Mitch Albom) могао и да сања да ће својим текстом о објављивању фотографија мучења из Абу Граиба и осталих америчких логора да започне полемику у Србији. Али ето, десило се.

Додуше, стигло је свега неколико коментара на текст, који је пренела НСПМ. Мој је остао усамљен у разумевању става који је Албом изнео (да би публиковање тих фотографија помогло џихадистима, а не Америци). Можда зато што већ дуго живим у овој земљи, силом прилика, па мислим да одлично разумем како Американце тако и њихову власт, али кристално ми је јасно да би изношење ових слика у јавност изазвало двоструку штету. Не само што би охрабрило џихадисте, што је аргумент који износи Албом, већ би ојачало Империју (на шта највероватније није ни помислио).

Коментаришући реакције на Албомов текст, Миодраг Зарковић поставља поређење између ”друге Србије” и ”друге Америке,” коју по њему представљају они што инсистирају на објављивању фотографија. Мислим да у том поређењу греши. Америка није Србија, нити су невладине организације код нас и код њих исто.

Не зато што је Америка већа, богатија, моћнија. Какве то има везе? Сви би требало да смо једнаки пред Богом и правдом. Али није фер поређење Србије са империјалистичким режимима у Америци, а ни изједначавање АУГС (ACLU) са професионалним ”боркињама за људска права” код нас.

Американци су листом убеђени да су ”добри момци,” малтене од Бога изабрани да свету донесу мир, демократију и слободу (иако више ни не знају шта ишта од тога значи). Већина њих нема појма шта је рат; на Америчком тлу се није ратовало још од априла 1865, а рат који се тада завршио познат је данашњим Американцима углавном кроз измаглицу политички коректних лажи.

Пре седам година је Рандал Валас режирао филм ”Били смо војници,” (We Were Soldiers), по вијетнамским мемоарима пуковника Харолда Мура. У Муровој улозио био је Мел Гибсон. Признаћу да никад нисам гледао филм, али се добро сећам кратке најаве. У рекламном инсерту, Гибсоновог пуковника кћеркица пита, ”Тата, шта је рат?” Овај одговара, ”То је кад неки људи покушају да убију друге људе, па онда војници као твој тата, посао им је да оду тамо и да из зауставе.”

Ово "тамо" је кључ за разумевање Америке. Рат је за њих нешто што се дешава ”тамо далеко.” А њихови политичари им лажу да су ти ратови потребни, чак и неопходни, како би се одбранила њихова ”слобода.” Међу Американцима влада једно стравично погрешно убеђење да своју ”слободу” (у смислу слободе од страног окупатора - која после 1812. више никад није долазила у питање!) дугују војницима који се боре широм света. Ова порука се понавља сваке године, последњег понедељка у мају, када се прославља Дан Сећања.

Џабе што је управо то ратовање изнедрило државу која баш Американцима одузима све више слободе, док ”ослобођеним” народима широм света одузима прво животе, па онда и имовину, идентитет, наду... Свака критика америчког империјализма разбија се о гребен убеђења да су Американци добри, слободни људи који чине само добро по свету у ком, ето, има толико зла и покварености, од џихадиста до агресорско-геноцидних Срба.

Зар код Срба постоји ова култура рата? Је ли српска историја прича о освајању и господарењу другим народима - или управо обрнуто? А ето, Американци испадоше праведници којима се гледа кроз прсте за најстрашније злочине, док се Срби осуђују и за фиктивне.

Тако Американци ратују широм света и то сматрају борбом за своју слободу, а Срби ратују на свом кућном прагу и то се онда проглашава за "агресију и геноцид." Американци побију стотине хиљада а милионе претворе у избеглице, али то је демократија. Срба страда десетине хиљада, а милион избегне, али то нико не види јер су они забога "колективно криви" (Ахтисари). Американци су у Ирак ишли "зато што су могли" (Томас Фридман). Срби су ратовали зато што ”рата не би било да га Хрватска није хтјела” (Туђман), што ”за мир не бих жртвовао суверену БиХ,” (Изетбеговић) и што је неко одлучио да је ”Србији потребно мало бомбардовања” (Олбрајт) или ”окупација у немачко-јапанском стилу” (Бајден).

У Америци се АУГС бори за своје поимање грађанских слобода, што у једнакој мери нервира државни апарат колико му служи да законима о "једнакости" и "недискриминацији" проширује своја овлашћења (при чему је АУГС "корисни идиот"). За то време, тзв. ”другу Србију” управо плаћа ”прва” Америка да руши, подрива, минира и саботира како државу тако и друштво, идентитет, културу и традицију Срба. Разни Комитети, Фондови и Одбори виде само српске злочине (било стварне било фиктивне) а остале - поготово америчке - или не виде или их правдају. Зар нису управо "српски" невладници највећи поборници америчког злочина званог "Независна држава Косово"?

Не знам у коликој мери ”другу Србију” њени финансијери гурају да вади америчке флеке причом о српским злочинима, мада та претпоставка није ван памети. Баш као што данашњи Немци перу своју мрачну прошлост упирући прстом у ”геноцидне” Србе, не би ме изненадило да су амерички империјалисти створили медијску представу о злим Србима као пројекцију сопствених негативних карактеристика, које морају да осуде и прокажу како би могли да наставе да верују у своју доброту и историјску мисију. Али о томе можда неки други пут.

На почетку инвазије на Ирак, у марту 2003, колумниста Илана Мерсер написала је следеће: ”Храбри народи ратују зато што морају; кукавички народи ратују зато што могу.”

Па ви сад гледајте ко је ко.

Нема коментара: