У сусрет години која долази

Прође, ево, још једна година коју бих најбоље могао да опишем чувеном фразом Меше Селимовића, "плах вакат за погана инсана."

Ова се година може слободно мерити са 1999. Чак мислим да је била и гора. Јер 1999. се Србија (рекао бих Југославија, али то име је тада било само сенка, а Ђуканистан је ионако био "неутралан") пуних 78 дана бранила од далеко надмоћнијег НАТО агресора, поклекнувши тек када је лакомислено прихватила данајски дар који су донели Ахтисари и Черномирдин. Косово није сачувано, али је Империји требало осам и кусур година маневара да га отме како је у почетку и намерила.

А ове 2008. је до те отимачине коначно дошло. Њој су директно претходили председнички избори на којима је минималном разликом победио Борис "учинићу све што могу за наше безусловне пријатеље са Запада који немају алтернативу" Тадић. Реакција народа на отимачину је саботирана медијском опсесијом (до дан-данас неразјашњеном) паљевином америчке амбасаде, као и пљачком београдских излога. Реакција државе је осујећена тако што је Тадић срушио коалициону владу и расписао опште изборе. Његова "ЕУропска" коалиција није на њима добила потребну већину, али уз помоћ страних намесника, домаћих тајкуна и социјалиста жељних "да живе к'о сав нормалан свет" и то је превазиђено. Распадом Радикала је нестало и анемичне опозиције; Србија се нашла под потпуном политичком, медијском и јавном доминацијом једне политичке опције, по први пут од "златних година" Друга Тита и његових наследника.

Ни данас се не зна ко је, у ствари, и када тачно ухапсио Радована Караџића, али је његова отмица и предаја Хашкој инквизицији омогућила свим "љубитељима" Срба на Западу да кажу шта о нама заиста мисле.

Али нећу сад да говорим о свим понижењима, преварама и увредама које су стизале током ове године од стране "пријатеља" са Запада. Заузело би превише времена и простора, а и није сврха овога што пишем.

Колико год да је 2008. била лоша, година која долази изгледа да ће бити још гора. Иако је свугде у свету - осим на нашим просторима! - осујећена, иако се суочава са кризом система код куће, Империја се опет спрема за поход на Балкан. Мало им је било што су отели Косово и направили "неовисну државу Црну Гору" и што Србијом влада поданички режим који им једе из руке. Сада би да укину Републику Српску као "геноцидну творевину," да створе војвођанску нацију, а већ је најављена и интернационализација "санџачког питања." Испаде да је Андреас Цобел ономад повучен из Београда не зато што је грубо увредио земљу домаћина, већ што су му се у јавности омакли детаљи ЕУропског плана!

Није све баш тако црно. Расте свест да је нешто труло у држави Србији. Буди се отпор медијском, културном и политичком терору квислинга. Чак се нашао неко да понуди и разумно решење за преживљавање ндолазећег економског краха. Колико код се народ чинио анестетизован непрекидном пропагандом и развлачењем памети, толико ми се ипак чини да ће реакција кад инат коначно проради бити утолико жешћа.

Ово је била и година када сам по први пут посумњао у сопствену способност да тачно предвидим развој догађаја. Далеко од тога да сам мислио како сам непогрешив, али сам ипак сматрао да ситуацију на нашим просторима познајем боље од гомиле самозваних и добро плаћених (одакле?) "експерата" који редовно гостују по медијима. Али нисам једини који се нашао затечен стварањем владе Цветковић-Дачић (мада не и њеном политиком). За дивно чудо, нико није ликовао над промашајем моје прогнозе о "Тадићевом Титанику." Можда зато што је ипак јасно да је ЕУропска влада без алтернативе одржива само док не стаса свест о големој празнини обећања која су је довела на власт? Било како било, и даље сам убеђен да видим неке ствари које многима промичу, да ли зато што не могу или зато што неће да их виде.

Свашта се нешто иза брда ваља, ретко шта добро. Али ево, надам се да ће 2009. да буде срећнија и боља од године која је на измаку. И да ако буде запамћена у историји (а 2008. ће бити запамћена, нажалост) то буде као година преокрета, а не даљег пропадања.

Срећно, дакле, и нека нам је свима Бог на помоћи.

Балашевић и наше менталне букагије

Нисам имао намеру да коментаришем недавну изјаву Ђорђа Балашевића да он говори "исквареним хрватским, такозваним српским". Свакоме ко има памћење дуже од пет минута ваљда је јасно да Балашевић окреће ћурак чешће него покојни Алија Изетбеговић (чувен по признању да ујутро мисли једно, поподне друго, а увече треће), и да га зато не треба схватати озбиљно. Оно јесте да је у стању да напише одличан стих (мада неки не мисле тако), али се, захваљујући његовој политици "добро јутро чаршијо, на све чет'ри стране" ти стихови углавном међусобно потиру.

Од свих његових песама некако ми је највише остала у сећању једна коју мало ко спомиње, чак ни сам Балашевић: "Реквијем," са албума "Panta Rei" из 1988. Чак и они који су је тада певушили некако су прескакали "незгодну" трећу строфу:

Времена су незгодна за момка као ја
који гледа своја посла...
Нисам лутак да ме навију.
Имам само Југославију.
Све друге бакље без мене пламте,
Команданте.

Југославија већ тада није била у моди, већ је "свако племе" цртало границу. И гле чуда, данас кад су сва "племена" исцртала своје границе на рачун Југославије, коју је једино бранило оно племе међу којим Балашевић живи (а чији језик сматра "исквареним"), то је некако сасвим океј. И сад су сви Југоносталгичари.

Зато сам климао главом јутрос кад сам прочитао суд Зорана Грбића да је Балашевић у ствари "југословенски националиста":

А југословенство се увек најбоље доказивало пљувањем по Србији и свему што долази одавде. То што некима овде не смета његова прича и није толико чудно. Баш као што ни претходној генерацији нису сметали комунистички руководиоци који су радили на штету Србије, а у корист велике заједничке државе. Питање је једино докле ћемо овако? Можемо ли ми више да се поштујемо, барем малим делом онога колико себе поштују народи у нашем окружењу? (НСПМ)

У томе и јесте ствар. Не брините за Балашевића; он се окреће као лимени певац на крову, увек како ветар власти дува. Не би ме нимало изненадило да у неко скорије време, како Грбић прогнозира, не испева неку оду Русима. Али чињеница да је Балашевић у стању да каже то што је рекао а да му Србија не замери говори више од свих анкета јавног мнења о поремећеном менталном склопу српског народа. Данас влада једна пажљиво култивисана клима самомржње, очаја и безнађа. Грађена је на темељима вишедеценијског идеолошког испирања мозга, обликована кроз санкције и медијску сатанизацију, да би на крају била наметнута кроз апсолутни примат "невладиних" медија од ДОСманске власти наовамо.

Све ово је толико одомаћено, укорењено и свеприсутно да се већ сматра за "нормално." Зато се толико мало људи буни због Балашевићеве изјаве која би у свакој другој земљи била сматрана за скандалозну. Зато се прича о наводном "патриотизму" председника Тадића и министра Јеремића, иако су они само изговорили пар млаких фраза (а у међувремену раде сасвим другачије). Нормалног, а камоли бољег, живота неће и не може бити док се Срби и Србија не ослободе менталних окова у којима су већ толико дуго да су престали да их примећују. Док их разни Балашевићи на то - ненамерно - не подсете.

Сан и кошмар

Недавни есеј Николе Танасића о необележеним годишњицама Југославије - како 1. децембра 1918, тако и 29. новембра 1943 - натерао ме на додатно размишљање о тој држави.

Пре скоро три недеље сам 1. децембар описао као пораз српске борбе за слободу и уједињење, први у низу српских пораза у 20. веку (који су све време представљани као победе, да све буде још црње).

Танасић се, међутим, супротставља аргументу да је Југославија створена из "похлепе, амбиције и мегаломаније" младог краљевића Александра. И ја се слажем с њим у томе. Није ми тешко да поверујем да су оснивачи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца покушавали да за јужне Словене ураде оно што је за Италију урадио Кавур а за Немце Бизмарк. Као што сам написао у два већ споменута есеја, о томе ко је шта знао у то време и какве су коме биле намере и треба и мора да се расправља да бисмо добили потпуну слику. Лако је сада рећи "јао, како су само могли," кад знамо шта се десило после. Али ако су актери већ тада знали и на основу расположивих чињеница могли да закључе какви ће све проблеми да настану "уједињењем" са дојучерашњим непријатељима, онда не смемо да их амнестирамо од историјске одговорности за потоње догађаје. Исто као што не смемо да их теретимо за ствари за које објективно нису криви.

У праву је Танасић кад каже:

Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.

Али ту треба да се направи једна невероватно важна разлика. Прва Југославија је била добронамерна грешка, на коју се гледало као испуњење српског историјског циља (ослобођења и уједињења). Али шта је са другом?

Ту се озбиљно разилазим са Танасићем. Он сматра да је 29. новембар 1943. важан датум за савремену Србију јер је она тада постала република. Али, зашто би то требало да се прославља? Српских већника у Јајцу није ни било, а "републике" на које је Југославија подељена 1943. су имале исто онолико легитимитета као совјетске "републике" које су цртали Лењин и Троцки.

Не бих да сад расправљам о комунизму као идеологији или његовој примени у пракси; моји су ставови о томе читаоцима овог блога већ познати. Али мислим да сам већ споменуо јаке аргументе у прилог тези да је комунизам на Балкану био србофобичан и по форми и у суштини. Комунисти су годинама тражили разбијање Југославије као "великосрпског пројекта" и "тамнице народа", да би се предомислили кад су преузели контролу над њеном територијом 1945. Оно што је тада створено имало је исто име - Југославија - али ничим није личило на пређашњу земљу. Републичке границе у СФРЈ непристојно су личиле на границе које је 1941. цртао окупатор. Југославија као племенита идеја (1918-1941) извитоперена је у Југославију као механизам контроле "великосрпског буржоаског империјализма" (1945-1989). На ту и такву Југославију не можемо и не смемо да будемо поносни, јер је из ње изникло семе нашег данашњег нихилизма, "грађанисти" и "либерали," невладници и србождери који данас убијају земљу и народ изнутра за рачун "пријатеља и партнерa" извана.

Уколико не раздвојимо ове две Југославије, ова два сасвим међусобно супротстављена концепта, долазимо у ситуацију когнитивне дисонанце, где за одређену тврдњу знамо да је истовремено и тачна и погрешна. На пример, Танасић каже:

Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију.

И то јесте тачно. Али они који су то радили до, рецимо, 1944, и они који су то радили после, нису исти људи. Нити су им били исти мотиви. Нити је то била иста земља. Можда се чини да овде цепидлачим, али још једном понављам, између две Југославије постоји суштинска разлика, и ако ње нисмо свесни онда ризикујемо скретање у бесмисао.

Навешћу пример. Танасић каже да није ред да се игнорише 29. новембар, датум када је Србија постала република, јер ето, и данас је република. То људима ништа не значи, институција републике се не поштује, и то између доприноси апатији у одбрани Србије од даљег комадања, вели он. Парафразирам, али мислим да сам га добро разумео.

Проблем с овом тезом је да је управо "републиканизација" Србије допринела ерозији српског патриотизма и непоштовању институција. Ко је то допринео да републиканизам заслужи поштовање својих поданика? Комунистички узурпатори? Милошевић? Досманлије? Жуто-црвени квислинзи?

Иако нигде у свету не постоји истинска паралела са Србијом и њеном судбином, рекао бих да је добар пример судбина Шпаније. У тој земљи је 1931. срушена монархија и уведена република. Сукоб између радикалних левичара (међу којима је било и комуниста) и традиционалиста (од којих су неки били наклоњени фашизму) довео је 1936. до грађанског рата. После победе у рату, па до своје смрти 1975, Шпанијом је владао генерал Франко. Шта се тада дешава? Шпанија поново постаје монархија. То је компромис који је омогућио национално помирење. Шпанска химна ни данас нема речи, а погинули у грађанском рату имају заједнички споменик. Упркос свом "превазиђеном" државном уређењу и "грубом кршењу људских права" одбијањем да допусти отцепљење Баскије и Каталоније - ово, дакако, преведено на језик другосрбијанских невладника - Шпанија је данас чланица ЕУ и НАТО.

Али Александар Карађорђевић није Хуан Карлос, а некадашњи комунисти (било они који су дошли на власт Осмом седницом, било они коју су власт тада изгубили, па и они који су још седамдсетих очишћени из Партије) су сада носиоци "демократске ЕУропске будућности" Србије. И не дај Боже да се случајно каже "Србија", већ мора да буде "РЕПУБЛИКА Србија," као да без републике нема Србије.

Зато немам ништа против да се 29. новембар памти као значајан датум, али да се слави? Нипошто.

Можда се из свега овога чини да се у суштини не слажем са Танасићевим текстом. Међутим, то није случај. Јер, он у свом закључку вели:

Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. ... Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.

Не само да овоме не могу да приговорим, већ бих се на то и потписао ако треба.

Југославија као добронамерна грешка која је средином века извитоперена на српску штету, а којој су Срби остали највернији до самог краја упркос свему можда звучи као превише изнијансиран концепт у поређењу са митом о неоствареној "Великој Србији" из 1918, или патвореном сећању на "златне дане братства и јединства", али има једну велику предност у томе што је истинит. А само на истини се може изградити нека сувисла будућност, никако на лажима. То је ваљда Југославија најбоље и показала.

Репа без корена

Чим сам чуо да је гувернер Илиноја Род Благојевић оптужен за корупцију, знао сам да ће пре или касније медији да покрену питање његовог српског порекла. Изненаћен сам само да им је за то требало неколико дана, а не минута.

У овом добу политичке коректности и обавезне ”разноликости”, где је забрањен ”говор мржње,” савим је дозвољено, пожељно, па чак и обавезно да се мрзе Срби. Ко се још бави етничким пореклом Бернија Мадофа, инвеститора са Вол Стрита који је недавно ухапшен зато што је пирамидалном шемом опљачкао на стотине хиљада богатих Американаца (и то претежно Јевреја)? Или, као што се с правом пита Мелана Пејаковић (SerbBlog) је ли то можда неко дизао дреку око ирског порекла бившег гувернера Илиноја, Џорџа Рајана?

Међутим, медији нам неуморно набијају на нос Благојевићеве ”етничке корене” - до те мере да су интервјуисали његове рођаке из Европе о човеку кога никад нису упознали, и цитирали (антисрпске) наслове из новина чији су власници Немци и Сорош.

Неки су опет посетили цркву у коју је Благојевић ишао као дечак и тражили реакције парохијана. Али Благојевићу је 52 године и у ту цркву није крочио већ три деценије. Какве везе сад црква има са било чиме?

Захваљујући пискарању таблоида и разноразних ”новинара,” можда има људи у Србији који су поносни јер је ”наш човек” гувернер једне америчке државе. Али оно што се у тим ”наше горе лист” чланцима не спомиње је да се Благојевић давно одрекао свог српства.

Српско порекло је незгодна ствар у америчкој политици. На пример, сенатор из Охаја Џорџ Војновић је за време распада Југославије и косовске кризе био ”Словенац.” Мелиса Бин (представник у Конгресу), која никад није крила своје српско порекло, била је због тога изложена бруталном вербалном нападу противкандидата Стива Гринберга у фебруару ове године, када је овај тврдио да својом опозицијом независности Косова Бин ”брани интересе радикалних страних држава а против слободе и демократије.” Потпуна замена теза, дабоме.

Ипак, не верујем да се Благојевић одрекао свог српства под притиском или невољно. Све што се зна о њему указује на то да је та одлука била намерна, смишљена, у циљу грабљења власти и новца. Није он први који се тако понео, нити ће бити последњи, нажалост. И ту опет цитирам М. Пејаковић:

”Националност” Рода Благојевића је Американац, а његова религија је ”покварени политичар.” То је требало да буде јасно свима када је 1999. подржао НАТО бомбардовање Југославије истим србофобичним језиком који су тада користиле његове покварене, корумпиране колеге.

Милорад Благојевић је својевољно постао ”Род”. Није само напустио своје корене, већ их је свесно издао. И то треба да се има на уму кад се говори о ”Србину” Благојевићу, гувернеру Илиноја.

Први децембар

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију "Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба" и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.

Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.

Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?

Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили "уједињењу" из 1918.

На пример, није ми било познато да су то "Народно вијеће" чинили посланици "угарског парламента у Пешти и Царевинског већа у Бечу, који су тамо гласали и за ратне кредите и рат са Србијом." Нити сам знао да је изасланик регента Александра том већу био Душан Симовић, тада пуковник, који ће 27. марта 1941. бити вођа пучиста. Симовић је члановима Вијећа објаснио да могу или да се уједине са Србијом, и у том случају буду на победничкој страни, или да оснују сопствену државу па шта им буде:

„Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић... припада следећа територија: Банат до линије Оршава – Карансебеш – Марош – Арад – испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош – Суботица – Баја; Барања до линије Батасек – Печуј – Барч, и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек – Ђаково – Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом или да формирате засебну државу.”

Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, реаговао је на ово напуштањем Вијећа. Остали су, међутим, мислили другачије. Јер, италијанска војска се упутила у Далмацију, која им је обећана Лондонским уговором као награда за улазак у рат против Аустрије. Војне формација лојалне новим аустријским и мађарским властима су исто тако деловале на заокруживању својих територија. Јасно је онда зашто је већина у Вијећу била за уједињење.

Овде бих да цитирам два аргумента, наведена у НИН-овом чланку. Прво Мату Дринковића:

„Морамо ипак гласно признати да је српска Краљевина изашла у овом рату побједницом, а ми да смо побијеђени. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора, и тако би дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству... Стојимо пред дилемом, или да прихватимо самосталну републику, која би обухватила 4 жупаније, или да прионемо уз Србију. Ту нема више дилеме...”

После њега је говорио стоматолог Анте Павелић (не будући усташки поглавник, него човек случајно истог имена):

„Стварање државне заједнице са Србијом биће више у интересу угрожене Хрватске него Србије, која своју државу већ има. Штавише, кад Србија не би хтјела сједињење, ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем интересу. Тко погледа географску карту, видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Сједињењем са Србијом, Хрватска се више не сматра непријатељском територијом и поштеђена је плаћања ратне штете. Ми нисмо побијеђени, који ће морати платити ратне трошкове, изградити порушено и поправљено, издржавати побједитељеве инвалиде и сиротињу, него смо и ми, братством са Србијом, доспјели међу побједитеље.”

Јасно је, дакле, зашто је уједињење са Србијом било тако лак избор за хрватске и словеначке прваке. Ако је избор био да буду подељени између Италије, Аустрије и Мађарске, онда се државна заједница са "православним Хрватима" чинила као мање зло. А шта је то донело Србији? Поврх овога што је навео др. Павелић - издржавање инвалида, обнова и ратни трошкови - Србија се борбом за Далмацију и Истру замерила Италији, а преко ње и осталим земљама Антанте, којима сигурно није било право што нису могле да испуне одредбе Лондонског уговора. Вредело би да се истражи у којој мери је талијанска фрустрација Далмацијом допринела Мусолинијевом успону и приближавању Рима и Берлина.

Да све буде још горе, Србија у стари није била чланица Антанте, већ је у то друштво ушла тек посредно као савезник Русије. Руском револуцијом из 1917, после које је потписан сепаратни мир са Немачком, та спона између Србије и остатка Антанте је нестала. Замислите сада енглеске и француске министре, који покушавају да у Версају намире своје милионске жртве, и сад морају да трпе талијанску кукњаву због тамо неке Србије, а зар није баш Србин убио Фердинанда и тиме дао Аустрији повод за рат, и зар Срби нису били савезник Русије, која је издала Антанту кад су на власт дошли Бољшевици...?

Нико не може да зна шта би се десило да властодршци у Београду нису инсистирали на уједињењу, већ да су успоставили границе Србије по споразуму који је војвода Мишић потписао са Мађарима (уз корекције ту и тамо на конференцији у Тријанону). Можемо само да претпостављамо и спекулишемо. Али погледајте шта се заиста десило: Србија је утопила своју државност у творевину коју ни Словенци ни Хрвати (а о неким другим групама и народима да и не говорим) нису никад доживљавали као своју, чак ни кад су у њој били доминантни. Како би помогла "сабраћи" која то нису била, замерила се Италији и осталим савезницима и протраћила дипломатски капитал од победе који је због судбине Русије ионако био мали. Онако порушена, опустошена и опљачкана преузела је на себе терет бриге о милионима дојучерашњих непријатеља, који није могла да издржи. Територије које су у састав Србије ушле победом у балканским ратовима (1912-13) никада нису на одговарајући начин интегрисане, јер је у Југославији сва пажња била усмерена на запад и изградњу некаквог заједничког идентитета са Хрватима и Словенцима. Само пар година после уједињења, када је непосредна опасност од Аустрије, Мађарске и Италије прошла, они који су били за придруживање Србији нашли су се на маргинама хрватске политике, а Радић у њеном центру. Хрватско незадовољство "српском хегемонијом" експлоатисале су како Усташе тако и комунисти, са стравичним резултатима.

Да будемо сасвим фер према српским политичарима, врло је дискутабилно да ли је неко те 1918. године могао да предвиди Усташе, Јасеновац и НДХ. Али све остало - од сукоба са савезницима до трошкова интеграције са "сабраћом" је било јасно и тада. Шта је то спопало српске политичаре и интелектуалце? Намеће се закључак да су стварно били "замлате," како вели историчар Драгољуб Живојиновић.

Деценије псеудо-историје која је писана у функцији марксистичке дијалектике и у сврху дневне политике гурнуле су у заборав детаље ове судбоносне епохе. Сада ти детаљи поново излазе на светло дана. Обавеза нам је да из њих извучемо наук, како не бисмо градили будућност на грешкама из прошлости, већ покушали да их, колико је то у нашој моћи, исправимо. Спознаја да је ”уједињење” из 1918. било не тријумф српске борбе за слободу већ њен највећи пораз први је и неопходан корак на том путу.