Тадићев Титаник

Бродолом пустих жеља

Најбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.

Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.

За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.

С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.

Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...

А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији.

Удварање СПС-у

Тако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали.

Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године).

Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка!

На Ивици

Теорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике.

У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.

Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.

Нема лаког пута

Прошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.

Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента.

С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.

На стакленим ногама

Није, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом.

Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.

План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.

И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна.

Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.

(Antiwar.com, 22. maj 2008.)