I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
Аnd just for that one moment
I could be you
Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you
Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965
Овај коментар није обрачун са некаквим бившим саборцима, попут горецитираног исечка из раног опуса омиљеног нам мудраца фолк-оријентације. Него, у доколици, наиђох на ову бизарност на сајту - према нама пословично зловољног - ИХТ-а. Дакле, извештај Асошијетид Преса нас учи следећем:
- тезу о "мноштву Срба - урбаних, младих и образованих - који се не слажу са националном еуфоријом (?) око одбране Косова", довољно је доказати цитатом Јелене Симовић, 38-годишњег антрополога (премда у Јелениној матичној НВО, партијској ћелији или чему већ припада, вероватно кажу "антропологиња" - прим. Мајк Вронски); Јелену, наравно, "Косово не занима, жели само да живи нормално", и то је аутоматски чини представником српске футуристичке авангарде.
- контратезу је довољно илустровати навођењем русофилских симпатија Милоша Броћића, чије генералије (таксиста, 56) ваљда сведоче о томе да Милош прпада тој другој, руралној и необразованој, а пре свега старој, Србији, за разлику од политички савесне и самокритичне антропологиње у цвету младости; очекивао сам још да нам приложе и фотку неваљалог кремљофила, па још ако је недовољно илуминирани путинољубиви таксиста усликан са цигаретом, ултимативним но-но Врлог Новог Света, читава прича би добила контекст којем не би одолео ни најизблазиранији жири Амнести Интернешнала, задужен за оцену новинарске храбрости у недемократским недођијама Трећег света, попут, је ли, ултранационалистичке Србије, како дискретно и ненаметљиво сугерише непотписани аутор текста.
Ефекта ради, ту је и неизбежна Гордана Логар, ауторизована и дугогодишња Питија свих "истраживања јавног мнења" која треба да докажу да Срби, уствари, у преовлађујућем и несумњивом проценту, воле НАТО више него Црвену Звезду, Косово мање него Мадагаскар, а Карлу Дел Понте сматрају не само оличењем правде и правне мудрости, него и изгубљеном близнакињом Аните Екберг из најбољих дана.
Не знам за евентуалне читаоце, али мене је овај текст у тренутку вратио у време непоновљивих "репортажа" Кристијане Аманпур, Роја Гатмана, Пени Маршал и сличних, већ помало заборављених ликова. Али, кад већ цитирасмо Дилана, времена су се променила. Сад, да ли ће Срби (тј. њихови "демократски" политичари) остати једини европски народ заробљен у пост-хладноратовској реалности раних деведесетих, са све флоскулетинама о "јединој глобалној суперсили", "америчком веку који долази" и сличним глупостима које не користи више ни Вилијем Кристол, остаје да видимо. Али, ако тако буде, за боље и нисмо. Но, то је друга тема.
Да не буде забуне, лично немам ништа против чињенице да у Србији постоје и људи који размишљају попут те Јелене Симовић. Вероватно ни таксиста Милош нема проблема с тим, навикао је човек, за својих руралних и антизападних 56 година :), да вози разне људе, вероватно. За Јелену, додуше, баш и нисам сигуран да не би - толерантно и демократски - лустрирала/протерала/комисијски спалила... и Милоша и мене, уколико нас процени као препреку ка "нормалном животу", али ни то сад није тема... Тема је примитивно подметање и најцрњи аматеризам писца овог "чланка" са ИХТ-а. Да ли је у питању аљкавост према теми која је, на срећу, далеко од централне у западним медијима, или је Асошијетид Прес у међувремену усвојио новинарске стандарде Правде из 1921?
Како год, али туга и чемер. У поређењу с овим стандардима, и легендарни двојац Алимпијевић-Сарапа делује као пример пристојног новинарства. А ко је икад гледао и слушао (удружене или индивидуалне, потпуно свеједно) ауторске домете те двојице, зна колико је неадекватно назвати их новинарима, без наводника.
Нема коментара:
Постави коментар