Патетична одбрана Ахтисарија

Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”

Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.

Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.

У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.

Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”

Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.

Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).

Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.

Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.

У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.