„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 20. јун 2005.

Залудно и лажно покајање

Његова екселентност Мајкл Полт и свемоћна империја коју представља су „узнемирени“ и „жале“ што Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Сребреници, гласила је вест у листу Данас 17. јуна. Резолуцију, коју је написао удружени чопор „невладиних“ организација а гурала Демократска странка, нису подржали не само Радикални или Социјалисти, већ ни тренутна владајућа коалиција. Ето душебрижницима мондијализма још једног „доказа“ да је цела Србија у канџама убилачког нацизма, а да су једини зрак светла и наде управо они, оличени у авангарди „невладаша“ и Демократа.

Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.

Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.

Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.

Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!

Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:


Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)

Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...

Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?

И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.

Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.

[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила. ]

У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.

уторак, 14. јун 2005.

Pozdrav

Po vec utemeljenoj tradiciji, pozdravljam sve citaoce i ucesnike bloga, i zahvaljujem se Nebojsi i kolegi Vronskom na pozivu da im se pridruzim. Takodje bih zeleo da se zahvalim i buducem citaocu na paznji koju ce mi ukazati uprkos osnovnim ortografskim nedostacima teksta. Naime, trenutno nemam uslova da svoje postove pisem na standardnoj srpskoj latinici (gajevici) niti na srpskoj cirilici. Nadam se da ce problem biti resen u skorije vreme.
Sto se tematike tice, promovisacu - u vidu komentara na tekstove ili vesti - pametne i dobre, a kritikovati intelektualno naivne ili namerno negativne pojave. Ako se osetim dovoljno autoritativnim, postavicu i po koji originalan tekst. Do daljeg citanja.
Vidimo se na blogu!

петак, 10. јун 2005.

Стварни фашизам у Србији

Док разноразне паравладине огранизације пуне уши народу причама о некаквом „српском фашизму“ и нацизму, стварне манифестације тоталитаризма уз њихову помоћ улазе у свакодневни живот.

Из јучерашњег НИН-а сазнајемо да је министарство образовања Србије предложило закон по коме би се ограничио рад кафића, а претпостављам (мада се то из чланка не види баш најјасније) и кретање малолетника после поноћи - нека врста полицијског сата. И поборници и квази-противници овог закона у разговору са новинарком НИН-а показују шокантан ниво презира према основним људским правима - слободи и имовини - и своје ставове правдају „правима“ и концептима измишљеним за потребе свемоћне државе. Ево, на пример, извесног Миленка Радића, адвоката из цинично названог Фонда за развој демократије:
„Ако би се донео такав закон, он би са правне стране био у реду. Друго, такав закон не би уопште био необичан, у Европи постоје слични прописи: они забраном регулишу да деца боље уче и да радници боље раде јер ће се више одморити. Држава је та која мора да да оквире, а родитељи да се уклопе у њих, јер родитељи често не могу да виде шта је најбоље за децу. На родитељима је да бирају посланике и одборнике, а онда ти посланици морају да виде шта је од интереса за државу“.
Радићеви аргументи су опсцени. Можда је овакав закон допуштен садашњим правним системом Србије, али то показује једино да је тај систем перверзан и ништаван. Друго, не чини га ништа више ваљаним што слични прописи постоје у Европи. Па шта? Не мисли ваљда Радић (а мисли) да се имитацијом Запада може постати Запад? Да не улазим у то да је аргумент „па сви то раде“ инфантилан по природи, а ето користи се за „контролу“ деце... Треће, и најбитније: шта то држави даје право, које Радић и његови истомишљеници претпостављају, да намеће оквире у које родитељи, деца и радници (дакле, сви) морају да се уклопе? Да држава види шта је „најбоље за децу“, а родитељи не виде? То су тоталитаристиче небулозе, производ бољшевистичке, антидруштвене идеологије коју су вероватно и Радић и већина данашњих зелота „демократије“ упијали као сунђери годинама (државног, дабоме) марксистичког школовања.

Ментални оквир „демократа“ се најјасније види из последње Радићеве реченице: посланици заиста гледају шта је најбоље за државу, а не за људе који су их бирали. Апсолутно тачно; није држава ни заштитник ни пријатељ народа, већ супарник и паразит који од народа живи понајвише захваљујући увреженој илузији да је тако одувек било, биће и треба да буде - а у „демократији“ и да је држава производ „воље народа“.

Као пример опозиције закону, НИН наводи Љубомира Пејаковића из Центра за права детета. Али Пејаковић се позива на утилитарне и емпиричке аругменте: сличан закон није дао резултате у Хрватској, постоји низ практичних проблема у примени... али се у суштини слаже са концептом. Ту је онда и неки клинички психолог, која много мудрује како је проблем што деца спавају дању а живе ноћу и да нешто ту треба да се уради.

„Нешто треба да се уради“ је отприлике очекивани рефрен од свих ових социјалних радника који су у ствари социјални случајеви. Не вели се џабе да не лаје куца ради села, већ ради себе. За „демократе“ је битно да држава узима право да говори људима где да иду, како и шта да раде. За браниоце „права деце“ би било дивно да добију државно финансирање како би, је ли, пратили све могуће последице оваквих прописа - игноришући, наравно, њихову тоталитаристичку суштину. Не гризе се рука која те храни... А још кад би држава почела да организује курсеве за родитеље како боље да контролишу своју децу, као што предлаже госпођа психолог, ма то би био рај за све - за демократе и државу, којима ето још контроле; за психологе и браниоце права, којима ето посла и пара; а сигурно и за родитеље и децу, који једва чекају да им неко са стране, и то под претњом силе, каже шта да ради и како да се понашају.

Никога нема да каже како је сама идеја ограничавања радног времена приватним предузећима репресивна, исто колико и ограничавање слободе кретања грађана. Шта је следеће, забрана кретања старијим особама у летњим и зимским месецима?! Јер, је ли, сви знају да стари људи падају на поледици и ломе кости, а на врућини добијају срчане и мождане ударе, а то једноставно држава не сме да дозволи...

Уместо увоћења полицијског сата за децу и поноћне прохибиције, како би било да се укине министарство образовања и да се идиоти у њему који смишљају овакве умоболне „законе“ избаце на ту исту улицу одакле хоће да отерају омладину којој су већ одавно украли будућност, а сад хоће да им украду и ово мало садашњице?

Добро каже новинарка НИН-а: „Уколико их само отрезнимо, а не обезбедимо им ништа друго у животу, могло би се завршити као у оном вицу када је Горбачов одустао од прохибиције јер су Руси почели да се трезне и распитују где им је цар“.

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније оваквих џепних фашиста...

четвртак, 09. јун 2005.

Манекенка злочина

Извучено из данашњег НИН-а (број 2841): „Узнемиравање истине“, аутор Радмила Станковић. РТС је измонтирао секвенцу од 20 секунди из сад већ по злу познатог филма о „Шкорпионима“ и приказао је у вечерњем дневнику. Б92 је емитовао осам минута, плус још 12 минута разговора са Наташом Кандић, која за РТС има само презир и већ виђени витриол:
„Зар није природније да будемо и те како узнемирени ако су то починили они који су у униформама полиције Републике Србије? Кога ми то штедимо? Зар није једино нормално да после те Сребренице погледамо оно што је урађено, а не да РТС брине о томе да ли ће можда ти снимци узнемирити некога у Србији. Мислим да је РТС у овом тренутку управо морао да узнемири целу Србију.“
(Али... Шкорпиони не носе униформе полиције Србије! Добро де, за Наташу Кандић је хистерична хипербола нормалан начин изражавања...)

На то уредник информативног програма, Ненад Љ. Стевановић, одговара:
„Имам утисак као да реакција људи који су заиста шокирани оним што су видели, некоме није довољна, као да неко стално подиже лествицу правила како би народ на то требало да реагује, како би медији требало да се понашају. Неки би стално да буду ти који прописују колика је мера српског покајања и српске кривице.“
А реакција Александра Тијанића, генералног директора РТС:
„Неко, изгледа, хоће да каже како 20 секунди приче није довољно, али је 40 у реду. Не пристајем на ту врсту дебате. Срби су са екрана националне телевизије видели шта се десило у Сребреници, исто бих толико и тако приказао да је српске младиће стрељала муслиманска или хрватска војска. Али, Наташа Кандић је постала манекен тог злочина и то је једино недостојно у целој ствари. И ми виђамо њен лик и чујемо њен глас у истој мери у којој гледамо сцене тог убиства.“
„Манекен тог злочина“ - добро речено. Као да се Кандић у ствари буни што није њу РТС довео у ударни дневник и препустио јој 20 минута да придикује народу Србије, који органски не подноси. Добијем утисак да својим причама о српским злочинима, стварним и фиктивним, хоће да постане „Дубоко грло“ Србије. Али опсесија порнографијом злочина чини је више Линдом Лавлејс, него Марком Фелтом...